ГУСЛАР

ГУСЛАР, особа, по правилу мушког рода, која певањем уз гусле, у епском, асиметричном десетерцу, казује неку причу о догађајима и личностима из живота свога народа. Те су песме у прошлости настајале и преносиле се усмено, а није им се памтио аутор. Свако је имао право, и често се тим правом користио, да у њој понешто и измени, па је свако њено јавно извођење, било једноставним казивањем било певањем, отварало могућност да се у њој понешто и промени. То се дешавало како због непоузданог памћења тако и због жеље да се нешто песнички каже друкчије и лепше. У новије време, г. певају и епске песме у осмерцу, а те песме су већином ауторске и негују риму. И десетерачке песме, које данас пишу и потписују песници, такође се римују, а г. их певају радије него праве, неримоване народне песме. Можда то чине и зато што се, захваљујући рими, лакше памте, а и иначе, успела рима доприноси епском замаху стиха, те снажније делује на слушаоце, пред којима г., по правилу наступа.

Ове се песме, према тачном Вуковом запажању, и певају да би их други слушали, при чему је прича која се казује обавезно важнија и занимљивија од начина певања и гуслања. И кад не пева песму коју је сам смислио, то јест кад је рапсод или аед, добар г. је својеврсни уметник. Морао је, прво, знати лепо ударати у гусле и сложити свој глас са гласом струна, што постиже њиховим затезањем или попуштањем. Морао је певати довољно гласно и разговетно јер се јуначке песме и певају да би их други јасно чули и разумели*.* Г. и гусле не подносе галаму у публици него захтевају пажњу, па једна народна изрека каже да не требају гусле у воденици. Г. мора да има пријатан и јак глас, да осећа и разуме песму, те да се то и по интонацији може приметити. Пожељно је да се првим стихом, снажним и кликтавим гласом, обезбеди пажња слушалаца, па би се иза сваког предаха то понављало, али не тако снажно и кликтаво као на самом почетку. Звук струна, нешто стишан, али упечатљив говор, прави мостове између стихова, а док певач стихове казује, гусле се једва чују, готово да заћуте. Лепота и снага г. вештине зависи од складног садејства песме, њеног смисла, певања и звука струна. То је пут и начин да се досегне и оствари једна нова естетска стварност, нова врста уметности и уживање њима изазвано.

Мада реч гусларка није уобичајена, то никако не значи да их у стварности није било, а има их и данас. Неки од бољих Вукових певача су жене (Живана, Јеца, Степанија, слепица из Гргуреваца), а све њих повезује околност да су биле слепе, што наводи на претпоставку да је тај физички недостатак унесрећеног упућивао на то да се усмереније почне бавити гуслањем и певањем народних песама, као неком врстом изнуђеног животног занимања. И у самој епској поезији се помињу гусларке. Тако певач Тодор Ивков Пипер у стихованој бајци „Јован и дивски старјешина" пева како је Јована његова бездушна мајка, заједно са својим љубавником, дивским старешином, лишила очног вида и бацила у бездану јаму, а он ће од својих спасилаца тражити да му са Косова добаве посестриму Јану: „Да ме зајми у поље Косово,/ Разумна је ума и памети,/ Гуслара јој у свијету нема,/ Не би ли ме гуђет научила." У том новом, изнуђеном занимању, слепи Јован види излаз за себе. О томе Његошев учитељ Сима Милутиновић Сарајлија, који је у много чему на млађаног Радивоја Томова утицао, у једном писму Вуку Караџићу каже: „Јамачно, без невоље ни пјевати се, а камоли плакати не може. Ипак, ти кажем да слијеп и сирома чоек мора моћи и знати пјевати. Ако му је без тога мало тога даровано, када ослијепи, удвостручи се она сила, а у сиромаштву чак утростручи. По том знам, јер ја моје све обноћ смишљам кад не могу да спавам." Поменути стихови о умној и паметној Јани својим смислом упућују на претпоставку о постојању у прошлости школа и учитеља за г., а њихови полазници су, у већини случајева, биле слепе особе. На то упућује и околност да су Вукову певачицу Слепу Живану неки његови сарадници називали мајсторицом, а Слепу Јецу њеном ученицом.

На Косову је и због Косова пропојала „пјесна од ужаса", па је оно велика прекретница у животу српскога народа. Баш онако како је то Вук осетио и казао: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она промјена тако силно ударила у народ да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати." Очигледно је да се на Косову предвојила српска историја, много чега је ту нестало и потонуло у једну гробницу, али се и нешто битно зачело и родило. Ту је створено „биће заједничког историјског организма који зовемо народ" и „никла је српска самосвест о себи као народу у модерном смислу те речи" (Н. Кољевић). Да ниједна општа, народна несрећа, као што је то била косовска катастрофа, па ни она појединачна и лична, као што је, примера ради, губитак вида и слепило, не морају бити само то, само несрећа, него и нешто сасвим друго, чак нека врста добити и користи, на чудан начин говори и народна изрека: „Кад ми гусле не могу да гуде, не мили ми се ни што сам слеп*.*" Могло би се поверовати да је искључиви разлог за нерасположење слепца у овој пословици то што због немоћи гусала ни он не може да ужива у њиховом звуку и песми коју оне прате. Ипак, слепчевој зловољи није само то разлог, него и нешто много приземније. Уз гусле се, од неког времена и у неким срединама, просило, богорадило и тражила милостиња, па је слепило могло бити, и често било, начин и разлог изазивања милосрђа код слушалаца. Зато се не искључује сасвим ни појава намерног ослепљивања деце како би им певање уз гусле донело већу корист. Могуће је да нас до те немиле појаве најнепосредније води народна изрека: „Како које слепи, све горе гуди." А на ову појаву одређену светлост бацају стихови из народне песме „Јован и дивски старјешина". Најзад, од знатне помоћи за боље разумевање тог сложеног, чак помало и мистичног односа између певања уз гусле и слепила могу да буду и Његошеви стихови: „Добра пјесна спава у слијепца,/ поглед смета мисли и језику." То упућује и на претпоставку о постојању и у прошлости неке врсте гусларских школа, академија, где су се тој вештини првенствено слепе особе могле учити у сврху бављења гуслањем и певањем у виду заната.

Вероватно су такви били и они средњовековни г. којима су се дивили неки наши суседи и о томе оставили своје записе. Овакве г. су на својим дворовима држали како наши средњовековни владари тако и обласни господари, а био је то општи обичај властодржаца. Тако Шебешћен Тиноди у свом делу Историја Ердеља (1553) сведочи о дубокој укорењености певања песама уз гусле у српској традицији: „Има много гуслача овде у Мађарској,/ ал од Димитрија Каримана нема бољег у рацком начину./ Он увесељава бега у граду Липи./ Тврди да је зато стекао велико богатство,/ он своје егеде (гусле) кида погнуте главе./ Улман то прима као разоноду,/ обасипа га богатим поклонима." Намеће се закључак да су г. код Срба одувек били на великој цени и да се тој вештини ваљало учити и природни дар неговати. Због природе посла којим су се бавили, више су времена за то имали сточари од земљорадника, а хајдуци су имали више и од једних и од других. Љубав према гуслама сачували су и Срби који су у међувремену прихватили неку другу веру, што само по себи говори о дубини и снази те духовне везе. О томе постоје многобројни и убедљиви докази, а о томе сведочи и Андрићева „Прича о кмету Симану". Као најлепши и најтрајнији начин памћења властите прошлости, певање епских песама уз гусле имало је велику улогу у гајењу родољубља, љубави према слободи, снажењу осећања достојанства и вере у властите снаге. Њена улога није била да само памти и дозива у сећање људе и догађаје из прошлости, него и да о њима суди, да у тој прошлости понешто и пресазда према народним жељама и потребама, да савременицима и њиховим потомцима понуди примере за углед, да опомене, упозори и поучи. Г. треба прошлост да учини јаснијом и уочљивијом, а то понекад важи чак и за саме учеснике догађаја о којима је реч. Зато игуман Теодосија Мркојевић у Шћепану Малом говори смерним победницима из једне, тек завршене битке против Турака: „Још не знате шта сте учинили, док чујете од вјешта гуслара." Андрићев приказ наступа г. међу кулучарима у роману На Дрини ћуприја диван је пример за све то, па и довољан разлог да добри г. и данас буду на цени и да се ова вештина негује као значајна духовна спона с прошлошћу. У ту сврху се у појединим градовима и областима оснивају гусларска друштва која се потом удружују у савезе. Све је више школа г. које оснивају истакнути и признати мајстори ове вештине. Такмичења се одржавају у оквиру појединих друштава и савеза, али се, једном годишње, одржава и свесрпско такмичење г. и гусларских друштава на којима стручни жири проглашава најбоље међу њима. Уз старе, узорне г. као што су Вукови певачи Ф. Вишњић, Старац Милија и др., у новијим временима истичу се П. Перуновић, Ј. Ушћумлић, И. Вуковић, Б. Вујачић, Ђ. Копривица и др.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, Наша народна епика, Зг 1909; М. Мурко, Трагом српско-хрватске народне епике, Зг 1951; В. С. Караџић, О српској народној поезији, прир. Б. Маринковић, Бг 1964; В. Недић, Вукови певачи, Бг 1981; Љ. Зуковић, Вукови певачи из Црне Горе, Бг--Лозница 1988; А. Б. Лорд, Певач прича, Бг 1990; Р. Бећировић, „Академија гусала", у: М. Стојовић, Ране пјесмом видане, Даниловград 2003; Д. Големовић, Певање уз гусле, Бг 2008; Б. Сувајџић, Певач и традиција, Бг 2010; Н. Кољевић, Отаџбинске теме, Бг -- Б. Лука 2012; Љ. Зуковић, Убеђења и убеђивања, Бачка Паланка 2014; Д. Томић (прир.), Гусле у стиховима српских песника, Пг 2014; Апотеоза српским гуслама, Пг 2016; Мо. Вуксановић (прир.), Гусле у српској традицији и култури, Пг 2017.

Љ. Зуковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)