ГЛАВЊАЧА

ГЛАВЊАЧА, полицијски затвор у Београду. Налазио се у сутеренским просторијама Одељења кривичне полиције у старој згради Управе града Београда, подигнуте 1863/64, на месту на коjeм се данас налази Математички факултет на Студентском тргу. У првим деценијама постојања у њу нису затварани политички противници, а укупан број затвореника био је мањи него касније. Обележје места где се затварају политички противници зграда почиње да добија у последњој деценији XIX в., нарочито након Ивањданског атентата (1899), када се у њој нашао и Никола Пашић. У затвор су смештана и лица притворена због криминала, просјачења, проституције и других прекршаја. Кроз ћелије затвора прошле су хиљаде људи. Још у периоду пре I светског рата Г. је постала синоним за читаву зграду Управе града. Због катастрофалних услова и тортуре затвореника, затвор је постао симбол политичке репресије, како у Краљевини Србији тако и у Краљевини СХС/Југославији. Састојао се од неколико ћелија, од којих су најпознатије биле „главњача", названа тако зато што је била највећа, „главна" ћелија, и „ћорка", која није имала отворе за светлост („ћорава"). Затвор су чиниле и „господска соба", тако названа због прозора који је гледао на двориште и у коју су смештани повлашћенији затвореници, као и „женски салон", у којем су биле затворенице. Иако је употребу „ћорке" забранио министар правде Првислав Гризогоно, након посете Управи града Београда 1924, забрана није поштована, па су у њу смештани осуђеници на смрт и затвореници кажњени изолацијом. У главну затворску просторију могло је стати око 30 људи, али је често смештано по 100, па и чак 200 затвореника. У међуратном периоду значајан број затвореника чинили су комунисти, због чега је постала симбол њиховог прогањања. У јавности се о њој нарочито говорило после доношења Обзнане (1920) и Закона о заштити државе (1921), када су државне власти прогониле забрањену Комунистичку партију Југославије, а затворе пуниле њеним присталицама. Сведочанства о злостављањима затвореника била су многобројна. У јавност су у знатнијој мери изашла после Видовданског атентата на регента Александра, када су ту били затворени ухапшени атентатори и њихови саучесници. О условима смештаја и тортури над затвореницима говорио је др Сава Косановић на седници Народне скупштине 1928, а о условима у Г. и Антон Корошец, као министар унутрашњих послова. Кроз тортуре у Г. прошли су, између осталих, комунистички активисти: Лајош Чаки, Јосип Цази, Сима Марковић, Спасоје Стејић, новинар Отокар Кершовани, синдикалне вође Коста Новаковић и Миливој Каљевић. Непосредно пред II светски рат у згради више није било седиште Управе града, али је затвор остао. У априлском бомбардовању Београда 1941. зграда је тешко оштећена. Немци су је убрзо обновили за своје потребе, али није коришћена као затвор. Током борби за ослобођење Београда претрпела је значајна оштећења. Након ослобођења зграда је обновљена и постала je затвор Одељења заштите народа (ОЗНА). Ту су поново злостављани затвореници, како они осумњичени за ратне злочине тако и противници режима. Зграда је служила као затвор све до краја 1953. или почетка 1954. када је срушена, да би на њеном месту била саграђена зграда ПМФ-а. На месту где се Г. налазила 1969. постављено је спомен-обележје, чији је аутор Милорад Тепавац, са стиховима Светозара Требјешанина.

ИЗВОРИ: Видовдански атентат пред судом. Извештај са претреса по стенографским белешкама, Бг 1922; В. Дедијер, Дневник, III, Бг 1970; Љ. Ђурић, Сећања на људе и догађаје, Бг 1989.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Јовановић, Главњача као систем, Зг 1928; Војна енциклопедија, III, Бг 1972; Б. Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Бг 1984; Београд између два светска рата. Управа града Београда 1918--1941, Бг 1995; Специјална полиција у Београду 1941--1944, Бг 2003; Управа и управници града Београда (1839--1944), Бг 2011; И. Јанковић, „Утамничења кроз историју Србије. Главњача, Тамњача и Ћорка", Република, 2011, 500--503; Р. Редле, М. Пизари (ур.), Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941--44. Приручник за читање града, Бг 2013.

М. Гулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)