ГОЈКОВИЋ, Илија

ГОЈКОВИЋ, Илија, генерал, министар (Дреновац код Параћина, 25. VII 1854 -- Средоземно море, 15. II 1917). Августа 1870. као редов ступио је у војску. Током каријере унапређиван је од чина каплара 1871. све до генерала 1912. До стицања официрског чина обављао је дужности писара у разним јединицама, као и војним установама. Током српско-турских ратова био је водник батаљона, затим наставник, а потом и ађутант при Пожаревачкој окружној војсци. У другом српско-турском рату, као командир батаљона Моравске дивизије истакао се у борби на Влашком брду код Ниша, а сам сукоб дочекао је као командир батаљона Пожаревачке војске. Постављен је 1884. за командира 4. батаљона Дринског пешадијског пука, а исту јединицу предводио је и у српско-бугарском рату. У периоду 1889--1893. био је вршилац дужности или командир батаљона сталног кадра. Најпре је био заповедник 1. гардијског, затим 15, 8. и коначно 4. батаљона. Kомандовао је 5. и 8. пешадијским пуком, а од јула 1899. 1. пешадијском бригадом Дринске дивизијске области. Наредне две године је у Војном министарству, био начелник Економског, а затим и Контролног одељења. Крајем 1901. пензионисан је и преведен у резерву. После преврата 1903. реактивиран је и постављен за команданта Дунавске пешадијске бригаде, а потом, до марта 1910. за команданта Дунавске дивизијске области. У реконструисаном Пашићевом кабинету 1910--1911. био је министар војни. По одласку са овог положаја именован је за команданта Моравске дивизијске области. Током Првог балканског рата командовао је Моравском дивизијом 1. позива и учествовао у биткама код Куманова и Прилепа. Учесник је и Другог балканског рата и битке на Брегалници. По избијању I светског рата одређен је за команданта Моравске дивизије 1. позива, на чијем је челу учествовао у Церској бици, а потом је на челу Ужичке оперативне војске командовао у одступајућим борбама у Качаничком теснацу. Због нарушеног здравља, после одласка на Крф послат је на лечење у Француску, где је боравио до почетка 1917. Приликом повратка његова лађа је торпедована. Налазио се у чамцу када га је командант подморнице позвао на предају. Одбивши да се преда, одговорио је револверским хицима. Посада подморнице је узвратила паљбу и усмртила га. За заслуге у рату и миру добио је више српских (Таковски крст са мачевима 3. и 4. реда, Карађорђеву звезду са мачевима 3. и 4. реда, Белог орла 2, 4. и 5. реда, Златну медаљу за храброст, Медаљу за војничке врлине, Споменице ратова 1876--1878, 1885--1886, 1912--1913, Споменицу краља Петра) и страних одликовања (руски Орден Св. Станислава 3. реда).

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Историја српско-бугарског рата, Бг 1908; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, 1--4, Бг 1923--1925; Група аутора, Први Балкански рат 1--3, Бг 1959--1972; Група аутора, Србија и Црна гора у Балканским ратовима, Бг 1972; Љ. Поповић, М. Милићевић, Војни министри кнежевине и краљевине Србије 1862--1918, Бг 1988; Генерали војске кнежевине и краљевине Србије, Бг 1998.

Милић Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)