ГОРЊОКАРЛОВАЧКА ЕПАРХИЈА

ГОРЊОКАРЛОВАЧКА ЕПАРХИЈА, административна област Српске православне цркве која обухвата делове Крајине (Банија, Горски Котар, Крбава, Кордун, Лика), северну Хрватску и Истру. У те области Срби се насељавају од XV в., посебно у XVI и XVII в, а главни центри њиховог насељавања били су Жумберак, Бела Крајина, Гомирје и Горњи Котари. У почетку су били у јурисдикцији дабробосанског митрополита који је због њих и Срба у северној Далмацији резидирао у манастиру Рмњу на тромеђи Босне, Далмације и Лике. У XVII в. дошли су у јурисдикцију марчанских епископа, а Срби под турском влашћу остали су у дабробосанској епархији. Карловац је основан 1579. на ушћу Коране у Купу, као средиште Војне границе, назван по аустријском надвојводи Карлу. Када су миром у Сремским Карловцима (1699) Лика, Банија и Крбава дошле под аустријску власт, образована је за њих Карловачко-зринопољска епархија. За првог епископа именован је бивши београдски и сремски митрополит Стефан (Метохијац), али није никад примио тај положај, па је први епископ постао Атанасије (Љубојевић), бивши митрополит дабробосански. Прво седиште било му је у месту Медак у Лици, а када је протеран од аустријских власти, сместио се у манастиру Комоговина. По његовој смрти црквено-народни сабор 1713. разделио је епархију на: Карловачко-сењско-приморску (западни део) са седиштем у Гомирју, од 1721. у Плашком, а од XIX в. у Карловцу; и Костајничко-зринопољску (источни део). Карловац је за разлику од Сремских Карловаца називан Горњи Карловац, што је донело име епархији. Карловац се у изворима јавља и под германизованим именом Карлштат, отуда друго име Карлштатска епархија. Од 1739. до 1744. оба су владичанства била силом потчињена унијатском марчанском епископу. Када је власт успела да поунијати Жумберак, забранила је епископу да улази у тај део своје епархије. Уз помоћ војске забрањиван је и спречаван приступ свештенства преосталим православним верницима. За време уније у Тржићу убијен је 1820. свештеник Никола Гаћеша, али је брига да се очува православље била стална. Епископ Јован (Јовановић) осветио је 1785. храм у Карловцу и изнад западних врата ставио натпис да је храм сазидан „иждивенїемъ всего православнаго греко-неунитскаго исповѣданїѧ здѣшнихъ и страннихъ жителей въ градѣ Карлштадѣ".

Обе епархије поново су уједињене 1771. под именом Г. e. са седиштем у Карловцу, а затим до 1941. у Плашком. За школовање свештеничких кадрова у Плашком је 1745. отворена богословска школа, која је 1801--1867. радила под именом Клерикална школа. О националној и духовној снази епархије сведочи попис из 1813. када је имала 159 парохија, 318 свештеника и 27 ђакона. Године 1924. имала је пет архијерејских намесништава, 144 парохије и исто толико свештеника. Доношењем Устава 1931. уклопљена је у организацију Српске цркве „са седиштем у Плашком, односно Карловцу". Тада је од укинуте Бихаћке епархије добила срезове Бихаћ, Крупу и Цазин, Далматинској епархији предала срезове Грачац, Доњи Лапац, Удбину и Госпић, а новооснованој Загребачкој епархији срез Сисак. Новом епископу остављено је у задатак да се постара о преношењу седишта у Карловац. У II светском рату епархија је много страдала: епископ Сава (Трлајић) мученички је пострадао, свештенство поубијано или протерано у Србију, 88 храмова порушено, а 67 тешко оштећено. Ратне ране нису залечене у комунистичком времену јер су храмови и даље рушени, а на њиховом месту подизане школе као потребније. Укупно је у току рата и после рата срушено две трећине од предратног броја храмова. Епископи су на све начине спречавани у раду и протеривани. У рату за разбијање Југославије (1992--1995) храмовима је поново наношена штета паљевинама, минирањем, гранатирањем и пљачкањем имовине. Нека рушења су последица ратних операција, а нека и посебних акција локалних хрватских легионара. Рушени су како стари тако и храмови с муком подигнути после II светског рата. Црква-брвнара Св. Димитрија у Меминској парохији гранатирана је 1991, а три године касније демонтирана и однета незнано куда. Спаљивани су иконостаси и црквене архиве, матичне књиге, покрадене вредне иконе, царске двери и богослужбени инвентар. Хрватска војска срушила је епархијски двор у Карловцу (на римокатолички Божић 1993), као и многе храмове и парохијске домове. Свештенство избегло у Србију споро се и нерадо враћа у своју матичну епархију. С обзиром на мали број Срба и мали број свештеника укинута су три архијерејска намесништва: глинско, костајничко-дворско и личко. Епархија је данас организована у два архијерејска намесништва (карловачко и плашчанско), 25 парохија са 19 свештеника. У два манастира -- Гомирје и Комоговина -- живе два монаха и пет монахиња.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, Карловачко владичанство I--III, Карловац 1891--1893; С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991--1993, Бг 1994; М. Радека, Горња Крајина -- Карловачко владичанство, Зг 1995; Црква, календар СПП за 1996. и 2006.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)