Графемика

Графемика, лингвистичка дисциплина која проучава дистинктивне (основне) графичке јединице писаног језика -- графеме. Формулисана је 30-их година XX в. у прашком структурализму. Осмишљена је као пандан фонемици у науци о језику и одражава схватање о аутономности писаног језика у односу на говорни, што је било утемељено у радовима прашких структуралиста. У савременој науци о писму г. улази у састав графолингвистике -- шире научне области која изучава лингвистички аспект писма. Ближе упознавање с аутономном структуром и системном организацијом ванјезичких елемената текста временом је довело до поделе на г. и графетику, од којих ова друга изучава визуелне (графичке) чиниоце писане комуникације. Тиме је остварен доследан концептуални паралелизам између дисциплина које изучавају основне јединице писма и језика (г.--фонемика) и дисциплина које се баве питањима њихове писане или артикулационе реализације (графетика--фонетика).

ЛИТЕРАТУРА: Т. А. Амирова, К истории и теории графемики, Москва 1977; Л. Р. Зиндер, Очерк общей теории письма, Ленинград 1987; F. Coulmas, The Blackwell Еncyclopedia of Writing Systems, Oxford 1996; М. Жагар, Графолингвистика средњовековних текстова, Зг 2007.

В. Станишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)