ГРАДИНА

ГРАДИНА, доминантан, теже приступачан вис, заравњен на врху са траговима утврђеног насеља или тврђаве. У појединим случајевима то је само топографска ознака за положај који својим обликом подсећа на остатке порушеног утврђења. Топоним је релативно чест у брдско-планинским подручјима централног и западног Балкана, где је до сада евидентирано преко две хиљаде г. Најчешће су у питању праисторијски локалитети, а потом налазишта са остацима касноантичких утврда. Под овим називом знатно су ређи средњовековни локалитети, и то углавном они са слабо уочљивим траговима фортификација, који најчешће потичу из раздобља раног средњег века.

У археолошкој науци овим термином означава се одређен тип праисторијских насеобина са траговима земљано-палисадних, односно камених, сухозидних фортификација, или природно заштићених одликама рељефа. Основна им је одлика доминација околином и постојање услова за лако организовање одбране. У хронолошком погледу типичне су за метална доба праисторије. Раст или опадање броја градинских насеља у појединим епохама у корелацији су са временима несигурности или мирним раздобљима. Најчешћи облици су: г. на платоу издвојеног брега са земљаним бедемом или сухозидом; г. на крају рељефне греде, издвојене бедемом, а у појединим случајевима и ровом; г. на заравнима уз руб стрмих стена, брањене са приступачне стране полукружним земљано-палисадним или сухозидним бедемом.

Литература: А. Бенац, „Утврђена праисторијска насеља у западном делу Југославије", Материјали САДЈ, 1986, 22; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

М. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)