ГЕОЛОГИЈА

ГЕОЛОГИЈА (грч. gh': земља, lovgo": реч, говор; наука), породица наука које проучавају Земљу са главним циљем да протумаче њен развој. У ужем смислу г. проучава материјални састав, структуру, ендо- и егзодинамику и историју литосфере ради примене свих тих знања у практичне сврхе. Назив се појавио 1473, у спису Р. де Бурија (R. De Bury), ради разликовања знања о Земљи супротстављених теологији. Током XVI и XVII в. употребљаван је ретко и са различитим значењима (нпр. У. Алдрованди из Болоње у XVI в.; Норвежанин М. П. Ешолт 1657. и др.). Швајцарци Де Лик (J. A. de Luc, 1778) и Де Сосир (H. B. de Saussure, 1779) увели су термин у научну литературу али је његова употреба превагнула тек од средине XIX в. Као јединствена наука г. је формирана у другој половини XVIII в., када су сва дотадашња привидно независна знања о минералима, стенама, рудама, фосилима, слојевима, формацијама, вулканима, земљотресима, различитим процесима и целој Земљи повезана у складну целину. Томе су допринели Бифон (G. L. Buffon), Вернер (A. G. Werner ) и Хатн (J. Hutton). У њеном развоју истичу се три научне револуције које су темељно мењале стања у којима се наука претходно налазила и битно унапредиле њене даље истраживачке токове. Те промене су подразумевале: увођење актуалистичког метода у науку (Ch. Lyell, 1833), примена теорије геосинклинала (J. Hall, 1859) и појава „нове глобалне тектонике" или „тектонике плоча" (1968). Две последње промене омогућиле су систематизацију огромне количине чињеница које су деценијама прикупљане са копна и мора, њихово повезивање у логичне, регионалне целине и глобалне интерпретације. Модерна заједница геолошких наука састоји се од група природњачких, историјских и примењених наука и дисиплина. У првој групи се налазе науке које проучавају материју и процесе на Земљи: геохемија, минералогија, петрологија, седиментологија, планетологија, геоморфологија, регионална г., морска г., динамичка г. и њихове дисциплине. Другој групи припадају: историјска г., стратиграфија, палеогеографија, геохронологија, биостратиграфија и др. У групу примењених спадају: наука о лежиштима минералних сировина (металичних, неметаличних и каустобиолита), економска г., инжењерска г., хидрогеологија и др. Током времена развила су се и интердисциплинарна истраживања: палеонтологија, кристалохемија, петрохемија, петрофизика, тектонофизика, металогенија, екогеологија, космичка г. и др.

Г. у Србији. У периоду од Х до XVII в. међу Србима постојале су две врсте знања о Земљи -- практична и теоријска. Практична знања су потицала из искуства у рударству, грађевинарству, каменорезачком, грнчарском и другим занатима. Нарочито развијено је било познавање минерала и руда, трагање за њима на теренима и праћење при експлоатацији у „рупама". Према Закону о рудницима деспота Стефана Лазаревића, геолошки посао у рударству се називао „узбијање". Теоријска знања о Земљи потицала су из веома популарних световно-сакралних списа познатих под називом „Шестодневи". У њима су се преплитале идеје и тумачења античких филозофа о Земљи и библијска казивања.

Нововековна стручна минералошка и геолошка проучавања Србије почињу радовима странаца: италијанског полихистора Л. Ф. Марсилија (1726), немачког рудара и монтангеолога Ф. Хердера (1835) и француских геолога А. Буеа (1840) и А. Викенела (1842--1844). Нарочит значај имали су резултати испитивања која су извели Хердер и Буе. Страни стручњаци су до краја XIX в. учествовали у истраживању руда у Србији а у другим српским земљама радили су све до 1918. Знања из геологије XVIII в. преносили су Србима З. Орфелин (1783), А. Стојковић (1801--1803), П. Кенђелац (1811) и др. Овај последњи је излагао и своја потпуно оригинална тумачења о постанку света и планина. Домаћу средњошколску наставу из г. почиње професор А. Волни од 1794. у гимназији у Сремским Карловцима. Тада је за потребе наставе у тој школи оформљена и збирка минерала, стена и фосила. То је прва српска геолошка и природњачка збирка која постоји и данас.

Од средине XIX в. г. се развијала на неколико места. Између 1848. и 1858. Мајданпек је био први велики рудник и државни центар за г. и рударство. Страни и домаћи рударски инжењери и геолози из тог центра истраживали су све минералне сировине у Србији и отварали руднике. Међу њима је деловао и рударски инжењер Ђорђе Бранковић који је, после једногодишњег стажа у Геолошком заводу у Бечу, и званично постао први српски геолог. Он је до краја живота радио на рударским и монтангеолошким проблемима у земљи. Други центар за геолошка проучавања Србије успоставио је Ј. Панчић 1853. на Лицеју, када је почео да предаје предмет Минералогија и г. У оквирима тог центра он је изводио скромна геолошка проучавања на теренима Србије, систематски је радио на развоју домаће стручне терминологије и успевао да заинтересује своје слушаоце за г. То је била важна припрема за формирање домаћих кадрова. Овај центар се развијао током времена, мењајући своју организациону структуру, све до данас. Сличан трећи центар настао је у Српској православној гимназији у Новом Саду 1871, када је у њу, после завршених природњачких студија у Будимпешти, ступио Александар Поповић. Он и (нешто млађи) Стеван Недељковић, поред предавања из геологије, предузимали су систематска проучавања и картирања Фрушке горе. Поповић је 1874. радио и на теренима Србије. Двојица младих геолога понашали су се као прави професионалци али, нажалост, један за другим брзо су преминули, па се и овај центар угасио. Његов важан допринос је био у високом квалитету рада истраживача, разрађивању домаће стручне терминологије и критичком преиспитивању Панчићевих предлога. Четврти геолошки центар успостављен је 1891. при Рударском одељењу Министарства народне привреде. Ту је први српски доктор г. и државни геолог Светолик Радовановић оформио Геолошко-рударски музеј и Одсек за израду детаљних геолошких карата Краљевине Србије и геолошко-рударских карата. Из овог центра радило се све што је било потребно за руднике у Србији и то до обнове рударства после I светског рата.

Доласком Јована Жујовића на новоосновану Катедру минералогије и г. на Великој школи (1880) почело је систематско образовање домаћих младих геолога. Поред предавања, он приступа изради прве геолошке карте Србије 1:1.500 000 (1882, 1886), оснива нове катедре (за минералогију и петрографију, те за палеонтологију) и сам или са ученицима и сарадницима (С. Радовановићем, С. Урошевићем, П. Павловићем, Ј. Цвијићем и млађом генерацијом) почиње са детаљнијим проучавањем домаћих терена. Објављивањем резултата тог рада у Геолошким аналима Балканског полуострва (од 1889) и у новооснованом Српском геолошком друштву (од 1891) дефинитивно је утемељена српска геолошка школа. Круна тог посла била је двотомна Геологија Србије (Бг 1893, 1900).

До 20-их година ХХ в. г. је развијана на Универзитету (С. Радовановић и С. Урошевић), у Рударском одељењу Министарства народне привреде (С. Радовановић и Д. Антула), у Природњачком музеју српске земље (П. Павловић) и Сеизмолошком заводу (Ј. Михаиловић). Снимане су детаљне геолошке карте у Источној Србији, одбрањена је прва геолошка докторска дисертација (В. Петковић, 1907) и порасло интересовање младих за студије г. За време I светског рата јако је оштећен и опљачкан Геолошки завод Универзитета. У окупираној Србији на брзину радили су аустроугарски и немачки „ратни геолози", а њихови радови, објављивани тек 20-их година, имају различит квалитет и значај.

После I светског рата Геолошки завод Универзитета је ојачан кадровски В. Петковићем и В. Ласкаревим, а Минералошки Ј. Томићем и Б. Димитријевићем. На Техничком факултету развијала се Катедра за техничку г. (Д. Антула, М. Луковић), а на Пољопривредно-шумарском факултету Катедра за г. (Ј. Жујовић, Б. Димитријевић). Дошло је до још већег интересовања за студије г. Знатно се повећао број младих дипломираних геолога који су постепено замењивали старије. Тако су се стекли услови за оснивање Геолошког института Краљевине Југославије (1930). У њему је млада генерација геолога (М. Луковић, С. Милојевић, М. Протић, М. Павловић, В. Симић, В. Микинчић и К. Петковић) наставила систематско детаљно геолошко картирање земље. На Универзитету су се појавиле нове снаге (К. Петковић, Б. Миловановић, С. Павловић, З. Бешић, Г. Гагарин), па су учестале одбране докторских дисертација. Радило се и у Природњачком музеју (П. Стевановић), било је и појединаца озбиљних самосталних истраживача (М. Гочанин). Овај успешан развој прекинут је II светским ратом.
За време тог рата у малом Геолошком институту у Београду преживљавало је неколико геолога.

По завршетку II светског рата г. у Србији добила је нови замах. При Министарству рударства Србије одмах је формиран Геолошки завод са неколико геолога. На Универзитету, поред Групе за г. и палеонтологију (К. Петковић, В. Ласкарев, П. Стевановић и др.) и Групе за минералогију и петрографију (Ј. Томић, С. Павловић, М. Ристић и др.), као одговор на све веће потребе привреде формиран је посебан Геолошки факултет на Техничкој великој школи (М. Луковић, Б. Миловановић, М. Илић, Д. Михајловић и др.). Почело је интензивно образовање геолога, инжењера геолога и геофизичара. У прво време сваке године завршавало је студије неколико десетина, а касније и стотинак младих стручњака. До 1980. дипломирало је 2.000 геолога. Они су одмах улазили у неколико институција које су се брзо разрастале: Завод за геолошка и геофизичка истраживања НРС, Геолошки институт Српске академије наука (касније Геолошки институт „Јован Жујовић"), Геоинститут, Геосонда, Енергопројект, Нафтагас, Косовопројект, Институт за путеве, Природњачки музеј у Београду и др. У многим предузећима, а нарочито у рудницима, формиране су посебне геолошке службе некада са многобројним стручњацима (Нафтагас, Трепча, Бор, Мајданпек, Колубара, Костолац, Зајача, Љубија, Никшић). Нови послови у земљи и иностранству, нова опрема, искуства, знања и богате библиотеке омогућили су процват г. у Србији од краја 50-их до краја 70-их година. Тада се систематски ради на новом геолошком картирању земље (Основна геолошка карта р. 1:100.000), али се осваја техника рада и у другим важним геолошким пословима (инжењерска г., хидрогеологија, лежишта металичних минералних сировина, угљева, нафте, техничка петрографија и др.). Покреће се низ нових специјализованих геолошких часописа. Тада је изведена и интеграција целокупног геолошког високошколског образовања на Рударско-геолошком факултету у Београду. Од почетка 80-их година, међутим, долази до проблема у финансирању геолошких истраживања, урушавања истраживачких кућа, слабљења кадровског састава и застоја у развоју струке да би 90-их година и распадом СФРЈ дошло до њеног правог колапса. Овај негативни двадесетогодишњи тренд се наставио све до 2006. Тада су сви геолошки институти у Београду спојени у јединствену фирму Геолошки институт Србије. Интеграцијом је заустављено пропадање и почела је консолидација кадрова, опреме, фондова и знања. Коначно 2011. успостављен је Геолошки завод Србије као државна установа са новим задацима и перспективама.

Територија Србије у целини се налази у Алпидима. Стицајем околности баш ту се додирују њихово северно и јужно стабло због чега је геолошка грађа Републике веома сложена. Генерално, међутим, разликују се делови пет великих геолошких целина: Српско-македонска маса (Моравикум), Карпато-балканиди, Динариди (са Вардаридима), Панонски басен и Влашко-понтијски басен. Прва јединица налази се приближно у средини земље, друга на истоку и североистоку, трећа на западу и југозападу, четврта на северу, а пета на североистоку. Српско-македонску масу већином чине кристаласте, метаморфне и магматске стене протерозојске и палеозојске старости. Динариди и Карпато-балканиди претежно су сачињени од палеозојских и мезозојских седиментних и магматских творевина, а у Панонском и Влашко-понтијском басену налазе се веома дебеле наслаге кенозојских седимената. Свака од тих јединица има специфичан геолошки састав, склоп и историју, па се приказују посебно Српско-македонска маса, Карпато-балканиди, Вардариди, Динариди, Панонски басен, Влашко-понтијски басен.

ЛИТЕРАТУРА: К. Петковић (ур.), Геологија Србије, I--VIII, Бг 1977--1987; Б. Ћирић, Геологија Србије, Бг 1996; Л. Пешић, Општа геологија: Егзодинамика, Бг 2001; Општа геологија: Ендодинамика, Бг 2002.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)