ГОЛУБАЦ

ГОЛУБАЦ, град на десној обали Дунава, 5 км узводно од почетка Ђердапске клисуре. Дуж те обале је магистрални пут Пожаревац (52 км) -- Кладово (127 км), а река чини границу према Румунији. Г. је центар општине површине 367 км² са 24 насеља у којима је 2011. живео 8.331 становник. Дуго је Г. био село, а статус варошице стекао је 1921, када је имао 1.306 становника. Бржи развој настао је тек после II светског рата. Године 1948. он је имао 1.373, а 2011. 1.653 становника, од којих су 92,9% били Срби. У непољопривредним делатностима је радило 92,6% активног становништва, а највише у државној управи, прерађивачкој индустрији, трговини и здравству. Насеље је смештено уз обалу Дунава од 70 до 100 м н.в., а издужено је у правцу речног тока. У насељу су православна црква, све општинске службе, основна школа, дом здравља, пошта, хотел, земљорадничка задруга и пристаниште. Четири километра низводно је средњовековна тврђава Голубац.

С. Ђ. Стаменковић

Према римским итинерарима, Г. је у антици идентификован као vicus Cuppae. Археолошка истраживања су то делимично потврдила. Обиласком терена констатована су три утврђења у Г.: једно у самом граду, на узвишеном платоу изнад центра савременог насеља, квадратне основе, димензија 160 х 160 м (према ранијим истраживачима 165 х 165 м, па чак 180 х 180 м); друго у темељима средњовековног Голубачког града и треће на локалитету Ливадице, са основом у облику неправилног четвороугла, димензија 29 х 25 м. Све три фортификације налазе се на малом растојању, што указује на значај који су Римљани придавали улазу у Ђердапску клисуру. О утврђењу у самом Г. мало се зна, јер се налази испод савременог насеља. На основу димензија фортификације и печата lеg IV Flavia Felix и cohors I Flavia Hispanorum, претпоставља се да је ово Castrum Cuppae, настао у време Флавијеваца (69--96), највероватније у време Домицијанових Дачких ратова. У нижим деловима модерног насеља уз обалу Дунава, у XIX в. видели су се зидови римских грађевина цивилног насеља, викуса Cuppae. Према археолошким налазима, које мештани и данас налазе у двориштима својих кућа, ово насеље се датује од I до IV в. Иако је већи део модерног Г. поплављен акумулацијом ХЕ Ђердап I, каструм је остао на вишој коти. Крајем XIX в. Феликс Каниц је претпоставио постојање римског утврђења у темељима Голубачког града, док су савремени истраживачи средњовековне фортификације то негирали. С обзиром на изузетан геостратешки положај, овде се можда налазила римска кула или касноантички кастел. На Ливадицама је истражено мало утврђење -- осматрачница, неправилне четворостране основе (29 х 17 х 25 м) и заобљених углова без кула, које се датује у II--III в. Ово утврђење је потопљено акумулационим језером ХЕ Ђердап I.

С. Петковић

У Г. се налази Голубачки град, средњовековно утврђење на Дунаву на улазу у Ђердапску клисуру. Подигнуто је на стеновитим литицама Ридана, на значајном стратешком положају, веома погодном за одбрану. У изворима се први пут помиње 1335. као тврђава под угарском влашћу. Опседао га је безуспешно кнез Лазар 80-их година XIV в. Након Косовске битке осваја га султан Бајазит, али је после 1402. дошао под власт деспота Стефана. Турци су га поново запосели 1427. и задржали, поред угарских покушаја да га освоје, све до 1444. када је враћен деспоту Ђурђу Бранковићу. Под српском влашћу Г. је био седиште војноадминистративне области Голубачке власти. Турци га поново освајају 1458. и користе као базу за упаде у Угарску. Борбе око Г. вођене су у јесен 1481. у време угарског похода на Северну Србију, који је предводио Павле Кињижи. Том приликом одред Јована Јакшића потукао је и убио турског голубачког војводу. После османских војних успеха током прве половине XVI в. и запоседања Будима 1541. Г. губи свој ранији значај.

У оквиру фортификација уочавају се две основне целине -- унутрашње и спољно утврђење чији се бедеми спуштају од највише тачке, на којој је главна кула, све до обале Дунава. У најнижем делу утврђења налазила се капија испред које је био водени ров са мостом. Горњи, најстарији део утврђења са главном кулом и три друге куле, представљао је засебну фортификациону целину. Ту је постојала једна већа стамбена зграда, затим житница и вероватно цистерна. У једној од поменутих кула на спрату се налазила капела. Друга целина обухватала је простор у приобаљу где се налазила монументална палата прислоњена уз бедем. Имала је подрум и приземље са стамбеним просторијама и двораном са прозорима према Дунаву. Поткровље, које је обухватало и стазу на бедему, било је намењено браниоцима. Са палатом је била повезана и једна већа кула са шест етажа у којој је могла боравити посада. Спољно или предње утврђење доста је пространо и подељено такође на две целине. Ту се налазило више грађевина које још увек нису истражене, а испред приобалног бедема постојало је пристаниште за ратне лађе. Оно је накнадно било ојачано једним бедемом који је улазио у реку и био повезан са полигоналном топовском кулом.

Време настанка Голубачког града није поуздано утврђено. У време када се први пут помиње 1335. сигурно је био већ изграђен горњи део утврђења, док је приобални део са палатом подигнут највероватније почетком XV в. Убрзо након тога, у првим деценијама истог столећа, изграђен је и предњи, односно спољни део утврђења. Ојачавање западног бедема овог утврђења, са обзиђивањем кула, обављено је вероватно непосредно после турског освајања 1458. због све јачих дејстава опсадне артиљерије. Последња доградња бедема у пристаништу са масивном топовском кулом уследила је у оквиру турских фортификационих радова у Подунављу, око 1480. Испред утврђења са западне стране постојало је подграђе, које је знатно проширено у време турске власти. Било је подељено у три махале. У насељу су постојали Хаџи Алијина џамија, затим два месџида, медреса и дервишка текија, као и хамам Коџа Махмуд-паше, чији остаци још увек постоје.

М. Поповић

После губитка самосталности српске средњовековне државе, Г. је био поприште борби између Угара и Турака (1428. под Г. су Турци поразили угарског краља Жигмунда). Зна се име српског старешине (војводе Јеремије) који је град предао Турцима да га не би морао вратити Угрима после смрти деспота Стефана (1427. или 1428: „отврьже се Јеремија у Голубцу, и даде се турцемь, и плěнише Браничево"). Г. се у народним песмама помиње као град извесног Појезде (Вук II, 83) и као елемент словенске антитезе у сижеу о боју код Пожаревца у Другом српском устанку (Вук VIII, 48). Ова друга његова употреба одличан је пример за типичан епски поступак преношења старих образаца на нове ситуације: „Збор зборила немачка господа,/ У Банату пред бијелом црквом:/ Што се чује крај тиха Дунава/ У питомој у земљи Србији?/ Да л' удара Ђердап у камење?/ Да ли силан ветар у Голубац,/ Те му рушне одјекулу куле,/ Те се јека на далеко чује,/ И прозоре наше потресује,/ Те нам није с миром пити вино,/ Ни госпоцку ријеч говорити?" (Вук VIII, 48). Град је напуштен и урушен тек почетком XIX в.

М. Детелић

Пошто су 1840. од митрополита Петра Јовановића добили дозволу за подизање цркве на месту старијег црквишта, мештани приступају изградњи нове цркве коју завршавају 1843. Та црква Св. Николе грађена је у истористичком стилу својственом средини XIX в. у Кнежевини Србији. Зидана је од камена, издужене је једнобродне основе, са полукружном апсидом и певницама. Храм је подељен на наос, предолтарски простор и олтар, а засведен кровом на две воде, покривеним бибер црепом. Фасада храма профилисана је кровним венцем. На угловима су појачања у виду четвртастих пиластера. Има два портала, једноставни западни и северни с тремом на два стуба. Прозорски отвори су мали и полукружно завршени. Недалеко од цркве са западне стране налази се стари звоник чији је доњи део изграђен од камена, док је спратна конструкција дрвена. У унутрашњости храма је иконостас подељен на три зоне, са 35 икона, које је 1847. извео Андрија Дијак. Парапетне плоче радио је други сликар скромнијих ликовних могућности. На парапетним плочама су представе Св. Саве, Христа и Самарјанке, Сусрет Христа и Св. Петра на језеру, те Св. Стефан Дечански. Повише уобичајених представа на престоним иконама, царским и бочним дверима простире се друга зона иконостаса са апостолским редом и Св. Тројицом у средини, док трећу зону чини циклус Великих празника који се завршава крстом с Распећем. Црква првобитно није била живописана. Данашњи живопис настао је у последњој деценији XX в. и дело је академског сликара Горана Јанићијевића. У цркви се чувају вредни књишко-архивски и богослужбени предмети из друге половине XIX в.

Ан. Костић

ИЗВОР: АС.

ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Mитрополит Михаил, Православна српска црква у Краљевини Србији, Бг 1895; М. Пиндић, „Остаци античке војне архитектуре -- локалитети дуж Дунава у срезу Пожаревац", у: Лимес у Југославији, I, Бг 1961; М. Мирковић, Римски градови на Дунаву, Бг 1968; С. Ћирковић, Голубац у Средњем веку, По 1968; Г. Симић, „Голубачки град", П. Петровић, „Ливадице -- римско утврђење", Старинар, 1982--1983, 33--34; Ph. Kanitz, Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römmerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, I--II, Бг 1985); Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Календар Српске православне цркве за 2006. годину, Жича 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010; Г. Симић, Средњовековни град Голубац, Бг 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)