ГОМИОНИЦА

ГОМИОНИЦА, манастир са храмом Ваведења Пресвете Богородице, смештен уз поток Матавазу, у селу Кмећани код Бронзаног Мајдана под Змијањем, удаљен 40 км од Бањалуке. Име је добио по истоименом насељу; постоји и народни назив Гомјеница, a некада је био познат и под именом Залужје. Предање као ктиторе наводи Стефана Немању, султанију Мару и кнеза Обрада из XVI в., што вероватно означава три фазе изградње или обнове. Осим тога, обнова означава нову улогу коју је добио у време када су Турци овладали овим простором. Први помен је из 1540. у турском попису и 1560. у турској кореспонденцији. У многобројним записима по књигама има много података о невољама, радовима, књигама, богослужбеном и другом инвентару у време турског ропства. У честим бежанијама његове су књиге расуте све до Ходоша. Помиње се 1648. када његов сабрат Јован Светогорац штампа Пентикостар у Трговишту, 1714. у њему борави дабробосански митрополит, а 1726. у посету му долази патријарх Арсеније IV. У време аустро-турског рата монаси су избегли у Славонију са целокупним инвентаром који су могли да понесу. Оживео је тек 1747. и поново 1769. био обновљен. Страдао је у време Првог српског устанка, паљен и пљачкан 1858. и 1867. и увек обнављан. У II светском рату Немци су га 1941. бомбардовали, после рата обновљен је стари и подигнут нови конак. Доградња и обнова манастирског комплекса започета 1998. још траје.

Р. Милошевић

Монаси су крајем XVII в. избјегли у Ходош, а 1738. у Пакру. Током XVIII и XIX в. црква је неколико пута обнављана. У манастирској школи подигнутој 1882. учио је Петар Кочић. Црква је једнобродна, с куполом, полукружном апсидом, унутрашњом и спољашњом припратом. Уз подужне зидове наоса и унутрашње припрате прислоњени су лукови. Сводови су ослоњени на истурене пиластре, при чијем дну су лучно засведени пролази, што цркви даје привидно тробродан изглед. Средином XIX в. дограђена је спољна припрата, а око 1900. звоник. Испод слоја зидног сликарства из око 1870. откривене су старије фреске. У куполи су приказани Христос Пантократор, Небеска литургија и пророци, између пандантифа су Христови ликови на Убрусу и Керамиди. У олтару се сачувао лик Богородице Шире од Небеса, два арханђела и фигура Св. Јована Милостивог из Поклоњења архијереја. До њега је непознати светитељ, а у ниши проскомидије Богородица с Христом. Изнад апсиде су остаци Благовијести, док су у своду олтара фрагменти Силаска Св. духа. Живопис Г. доводи се у везу са обновљеним сликарством у пећкој и грачаничкој припрати, Студеници, Милешеви и Бањи код Прибоја из седме и осме деценије XVI в. Манастирски конак је у XIX в. проширен и подигнут на спрат. У ниши на источном зиду трпезарије сачувала се фреска Богородице с Христом на пријестолу. У Г. се чува критска икона Богородице Одигитрије с краја XV или почетка XVI в. Из XVIII в. су дрворезбарене царске двери и надверје, два низа апостолских и пророчких икона, као и иконе Св. Јована Претече, Св. Саве и Сабора арханђела. Иконе из 1870. рад су истог или сликара блиског мајстору који је обновио живопис у цркви, а икона Св. Илије са житијем је руски рад из XVIII в. Гомионички типик из 1599. чува се у епархијској библиотеци у Араду. Међу рукописним књигама су Слова Св. отаца с краја XIV или почетка XV в., рукописно Јеванђеље из XV в., те Минеј за децембар, из манастира Дубочице код Пљеваља, који је 1598. писао јеромонах Исаија. У Г. се налазе и српске штампане књиге из XVI в. Најстарији предмет умјетничког занатства је дрворезбарени крст из XVII в. са представама Великих празника. Крст са оковом Стефана Ивановића Сарајевца из Сомбора из 1640. налази се у колекцији Лондонског универзитета. Из XVIII в. су пијевнички сто, сребрне звјездице и венецијански свјећњаци, док су напрестони крстови из XIX в.

Љ. Шево

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, IV 1923, V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Јеромонах Герман, „Ваведенски манастир Гомионица", Истина, 1891, 6--7, 8, 9--10; М. Карановић, „Манастир Гомионица", Нова истина, 1934, 1; П. Момировић, „Манастир Гомионица", Богословље, 1965, 9, 1--2; „Да ли су манастир Гомионицу основали Милешевци", НС, 1969, 12; З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; „Новооткривене фреске у цркви манастира Гомионице", ЗЛУМС, 1984, 19; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти, Бг 1984; Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII век, Бг -- Н. Сад -- Пр 1991; Српска православна Епархија бањалучка 1900--2000, Ср. Карловци 2000; Љ. Шево, Манастир Гомионица, Бл 2002.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)