ГОРИЧКИ ЗБОРНИК

ГОРИЧКИ ЗБОРНИК, рукопис из 1441/42. назван по острвцету Горица на Скадарском језеру (данас у Архиву САНУ, 446). Има 273 листа, од којих су неки оштећени, писан ресавским правописом српскословенског језика, орнаментика му је једноставна. За Јелену Балшић саставио га је и својом руком исписао њен духовник Никон Јерусалимац, вероватно припадник братства српског манастира Светих Арханђела у Јерусалиму. Најзначајнији је књижевни зборник средњовековне Зете, сведочи о присуству и учвршћењу византијске духовности на овој територији. Спада у зборнике мешовитог садржаја, такозване енциклопедијске, нарочито заступљене у позном средњем веку. Реч је о ауторском зборнику писаном по вољи наручиоца, у којем се дају одговори на најразличитија питања. Његова судбина непозната је до 1902, када га је у Скопљу купио тадашњи професор гимназије, касније сенатор Светозар Томић. Откако је обелоданио прву вест о постојању овог рукописа 1911, проучаваоци средњег века планирали су да га објаве. До сада су поједини његови делови детаљно анализирани или преведени, а највише пажње привукла је Јеленина и Никонова преписка. Никон одговара на Јеленина питања из различитих области (космографија, географија, метрологија), опширно излаже библијску историју (стварање света, потоп, Вавилонска кула) и даје савете о религиозним и духовним темама (иконама, крсту, духовном очинству, милостињи). На Јеленину молбу, у Зборник уноси скитски (пустињачки) типик, који представља један од четири таква типика сачувана међу Јужним Словенима. Монашка правила излаже у духу исихастичке литературе, будући да је припадао овом православном духовном покрету. Живот Светог Симеона према Стефану Првовенчаном и живот Светог Саве према Теодосију нашли су се у Зборнику као подсећање на Јеленине славне претке. На крају је Никонова Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима, где се представљају важне испоснице, лавре и света места хришћанског света. Зборник је намењен свестраном Јеленином обавештавању, али су теме у највећој мери монашке и религиозне. Основни мотив Г. з. јесте спас душе, тако да се верује да је Никон њиме водио Јелену према монаштву. Један од циљева састављања Г. з. јесте и утврђивање источне, православне, оријентације у граничним подручјима са латинским Западом.

ЛИТЕРАТУРА: С. Т[омић], „Хилендарска завеса деспотице Еуфимије", Нова искра, 1911, 5; Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970; Ђ. Трифуновић, „Две посланице Јелене Балшић и Никонова Повест о јерусалимским цркавама и пустињским местима", КИ, 1972, 18; Б. Бојовић, „Житије Светога Симеона Мироточивога од Никона Јерусалимца", Богословље, 1987, 1; Ј. Ћулибрк (ур.), Никон Јерусалимац. Вријеме -- личност -- дјело, Цт 2004; В. Баљ, „Идеје исихазма у преписци Јелене Балшић и Никона Јерусалимца", у: Шћепан Поље и његове светиње кроз вјекове, Беране 2010; Јеромонах Јован (Ћулибрк), „Улога духовног очинства у васпитању по Никону Јерусалимцу", www.rastko.rs/cms/files/books/46c44fed2d555.pdf.

С. Томин

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)