ГРАМАТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
ГРАМАТИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, описи и објашњења целине граматичког система српског језика. У току културне историје српског народа и граматике су имале своје почетне, недефинисане облике, са црквенословенском језичком основом, која је тек током времена добијала више српских језичких елемената. Пошто је, од настанка у XI или XII в. до 30-их година XVIII в., функцију књижевног језика дуго имао српскословенски језик, може се као типичан за текст приближно граматичке природе узети трактат Сказаније о писменех (Повест о словима), који је Константин Филозоф написао после 1423. Много касније, у XVIII в., са одређенијом природом књиге у категорији граматике, јавља се граматика рускословенског језика Мелетија Смотрицког (Москва 1721, прво издање Јевје 1619), прерађена у граматику Славенскаја грамматика, коју је штампао митрополит Павле Ненадовић (Римник 1755), а знатно је утицала и на граматике Стефана Вујановског (Беч 1793) и Аврама Мразовића (Беч 1794). Са развојем књижевног стваралаштва на славеносрпском језику, крајем XVIII в. и почетком наредног XIX в., објављују се, као дела са елементима граматике (највише у оним њеним секторима који би данас одговарали фонетици, фонологији и правопису), радови Аврама Мразовића Руководство к славенстјеј грамматице (Беч 1794) и Саве Мркаља Сало дебелога ера либо азбукопротрес (Будим 1810), као претече првој г. с. ј. нове епохе, коју је Вук Стефановић Караџић написао по угледу на Мразовићеву граматику и издао у Бечу 1814. под називом Писменица сербскога ieзика по говору простога народа. Вук није мењао она Мразовићева правила која су вредела подједнако за словенски језик и за српски народни језик, под којим је он подразумевао фолклорни језички израз Срба који су тада говорили дијалектом којим је говорио сâм Вук као матерњим, дакле, како је сâм писао -- „говор оних Србаља који живе по селима далеко од градова". У тој граматици Вук је, иако ју је штампао Мркаљевом азбуком, већ дао виђење својих ортографских решења, заснованих на принципу Јохана Аделунга -- пиши као што говориш. Ту своју визију он је потпуно остварио у Српској граматици, објављеној као предговор првом издању свога Српског рјечника, који је издао 1818. у Бечу. Реформа азбуке и правописа ту су доведени до краја, граматичка правила морфологије су упрошћена, дати су системи само народног језика (новоштокавски источнохерцеговачки, дакле ијекавски изговор и сл.), док је терминологија углавном остала словенска.
Касније се у области граматика намењених и научном опису и школској пракси, са модернијим приступом и модернијом терминологијом, појављује Мала српска граматика Ђуре Даничића (Беч 1850), која је касније објављена под називом Облици српскога или хрватскога језика (Зг 1872). Ту граматику допунило је Даничићево дело Србска синтакса (Бг 1858), а у историјско-дескриптивној области и друга његова дела, такође граматичког карактера: Историја облика српскога или хрватскога језика (Биоград 1874) и Основе српског или хрватског језика (Биоград 1876). На основама Вуковог и Даничићевог рада, с новијим теоријским приступима граматикама, у XIX в. Стојан Новаковић пише Српску синтаксу (Бг 1879), Српску граматику, са деловима -- наука о гласовима, наука о облицима, наука о реченици (Бг 1880), затим целовиту Српску граматику (Бг 1894). Крајем истог века и почетком XX в., уз велику Граматику и стилистику хрватскога или српскога књижевног језика Томе Маретића (Зг 1899), рађену на Вуковом и Даничићевом језику, у употреби су и граматике Љубомира Стојановића (Бг 1891, Бг 1892, Бг 1922) и више других аутора: Јанка Лукића Синтакса српског језика (По 1898), Облици српскога језика (Бг 1912) и Гласови српскога језика (Бг 1923); Илије Лалевића Синтакса српског језика (Бг 1904); Живојина Симића Српска граматика (Бг 1922) и Живка Стефановића Српска граматика (Бг 1922) и Граматика српскохрватског језика (Бг 1925).
Новим лингвистичким приступом граматици одликују се дела Александра Белића посвећена граматичким питањима, а проистекла из његових универзитетских предавања, у којима се излажу (1) фонетско-фонолошки системи српског језика, као Савремени српскохрватски књижевни језик, део I: Гласови и акценат (Бг 1948), (2) творбени системи, као Српски језик: образовање речи -- сложенице и суфикси (Бг 1931) и Савремени српскохрватски књижевни језик, део II: Наука о грађењу речи (Бг 1949) и (3) синтаксички системи -- Синтакса српскохрватског језика (Бг 1931). Белићеви граматички погледи огледали су се и у његовим школским књигама под насловом Граматика српскохрватског језика, које су објављиване у Београду од 1932. до 1934. У периоду од 1930. до 1940. објављују се и граматике више других аутора -- Миодрага Лалевића, Добривоја Алимпића, Андре Жежеља, Светозара Матића и др.
После II светског рата, од 1951, са око двадесет издања, као најпотпунија после Новаковићеве граматике и најпознатија у школској настави, остала је Граматика српскохрватског језика Михаила Стевановића, који је, на својим теоријским основама и на основу својих универзитетских предавања, објавио и велику дескриптивно-нормативну граматику, у два тома: Савремени српскохрватски језик -- Граматички системи и књижевнојезичка норма, I. Увод -- Фонетика -- Морфологија (Бг 1964) и II. Синтакса (Бг 1969). Као дескриптивно-нормативна граматика, она је рађена на савременој језичкој грађи из дêла великог броја српских и хрватских писаца и методологијом Белићеве лингвистичке школе.
У последњем периоду, у 80-им и 90-им годинама XX в., као и на самом почетку XXI в., највише су у употреби граматике за средње школе, универзитете или за широку културну јавност, аутора који се баве научним проучавањем српског језика: Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Граматика српскога језика (Бг 1992, више издања); Радоје Симић, Српска граматика I--II (Бг 1996, Бг--Нк 2002), односно аутора исцрпнијих дескриптивних граматика или главних граматичких области српског књижевног језика: Иван Клајн, Творба речи у савременом српском језику. део 1, Слагање и префиксација (Бг -- Н. Сад 2002), део 2, Суфиксација и конверзија (Бг -- Н. Сад 2003); Радоје Симић, Јелена Јовановић, Српска синтакса. 1--2 (Бг--Нк--Пг 2002); Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић, Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић, Синтакса савременога српског језика: проста реченица, у ред. Милке Ивић (Бг -- Н. Сад 2005); И. Клајн, Граматика српског језика (Бг 2005); Павица Мразовић у сарадњи са Зором Вукадиновић, Граматика српског језика за странце (Ср. Карловци -- Н. Сад 2009); Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика (Бг 2010); П. Пипер, „Српски језик", у: В. Малџијева, З. Тополињска, П. Пипер, М. Ђукановић, Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције (Бг 2009); П. Пипер и И. Клајн, Нормативна граматика српског језика (Н. Сад 2013, 2014) и др.
Појединим областима г. с. ј. посвећено је и више монографија и зборника радова, нпр. Милка Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој (Бг 1954); Ирена Грицкат, О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику (Бг 1954); Даринка Гортан Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику (Бг 1971); Татјана Батистић, Локатив у савременом српскохрватском књижевном језику (Бг 1972); Милош Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура (Сар. 1991; Нк 1995; Кг 2000); Казимјеж Фелешко, Значења и синтакса српскохрватског генитива (Бг -- Н. Сад 1995); Срето Танасић, Презент у савременом српском језику (Бг 1996); М. Ковачевић, Синтакса сложене реченице у српском језику (Бг--Србиње 1998); Нада Арсенијевић, Акузатив с предлогом у савременом српском језику (Н. Сад 2003); Љубомир Пoпoвић, Рeд рeчи у рeчeници (Бг 1997); Владислава Ружић, „Допунске реченице у српском језику" (ЗМСФЛ, 2006, 49, 1--2); Божо Ћорић, Творба именица у српском језику (Бг 2008); Марина Спасојевић, Глаголи на -(ј)ети, -ūм у корелацији са глаголима на -ити, -ūм у савременом српском језику (нормативни и лексикографски аспект) (Бг 2013); Срето Танасић, Синтакса пасива у савременом српском језику (Бг 2014) и др., које се могу обележити и као извори примене нових лингвистичких метода у дефинисању граматичких правила, и као извори класификоване српске језичке грађе за анализе и уопштавања која се дају у општим граматикама.
У земљама изван српско-хрватских простора, од граматика српског, односно српскохрватског језика, објављене су граматике А. Лескина (August Leskien) Grammatik der serbokroatischen Sprache, 1. Teil: Lautlehre -- Stammbildung -- Formenlehre (Хајделберг 1914), А. Мејеа и А. Вајана (Antoine Meillet и André Vaillant) Grammaire de la langue serbo-croate (Париз 1924), П. Дмитријева (Петр А. Дмитриев) Oчeрки пo синтaксису сeрбoхoрвaтскoгo языкa (Ленинград 1966), В. Гуткова (Владимир П. Гудков) Сербохорватский язык (Москва 1969), В. Брауна (Wayles Browne), „Serbo-Croat", у: The Slavonic Languages (London -- New York 1993), Олге И. Трофимкине Синтаксис современного сербохорватского языка: словосочетание и простое предложение (Петроград 1993), Б. Кунцман Милер (Barbara Kunzman-Müller) Grammatikhandbuch des Kroatischen und Serbischen (Франкфурт на Мајни 1999), Лили Лашкове Сърбо-хърватска граматика -- сръбски, хърватски, босненски (Софија 2001), Ане Кречмер и Герхарда Невекловског „Сербохорватский язык (сербский, хорватский, боснийский языки)" у: Славянские языки (Москва 2005) и др.
ЛИТЕРАТУРА: П. Ивић, „О Вуковом Рјечнику из 1818. године ", у: В. Ст. Караџић, Српски рјечник, Бг 1966; А. Пецо, Ж. Станојчић, М. Бабић и др., Српскохрватски језик -- Енциклопедијски лексикон, Бг 1972; И. Грицкат, Студије из историје српскохрватског језика, Бг 1975; М. Ивић, О зеленом коњу: Нови лингвистички огледи, Бг 1985; Ж. Станојчић, Граматика и језик, Тг 1987; М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском, Н. Сад 1990; Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, Бг -- Н. Сад 1995; М. Радовановић и др., Српски језик на крају века, Бг 1996; П. Ивић, Преглед историје српског језика, Ср. Карловци -- Н. Сад 1998; М. Ивић, Лингвистички огледи, III, Бг 2000; Ж. Станојчић, „Уводна реч", у: А. Белић, Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, Бг 2000; М. Ивић, Ред речи: лингвистички огледи, IV, Бг 2002; А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Бг 2004; М. Ивић, О речима: когнитивни, граматички и културолошки аспекти српске лексике, Бг 2005; Језик о нама: лингвистички огледи, VI, Бг 2006; Лингвистички огледи, Бг 2008; В. П. Гутков, Граматички огледи, Бг 2013.
Живојин Станојчић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)