ГЛАСИНАЦ

ГЛАСИНАЦ, микрорегија и висораван у источном делу Босне, у Републици Српској. Г. у природно-географском смислу припада Старовлашкој висоравни, планинској регији, која се простире од Сарајевске котлине на западу до Косова и долине Ибра на истоку. Висораван је на 800--850 м н.в. источно од планине Романије. Унутар ње је Гласиначко крашко поље (22 км², дужине 7 км), са дном од непропустљивих стена. На Гласиначко поље надовезује се Лубурић поље у подножју планине Копито. У геолошкој грађи Г. доминирају тријаски кречњаци, а од подземних облика рељефа постоје јаме и пећине. Најпознатија је Пећина под липом дуга 4 м, са палеолитским гравираним цртежима. На Г. влада субпланинска и планинска клима. Најниже температуре су у јануару, а летњи максимум је у јулу. Г. је изложен јаким северним и северозападним ветровима, и у просеку прима 720 мм падавина (Соколац). Висораван је сиромашна изворима и површинским токовима. На Г. извиру потоци Решетница и Жљебови, али се њихове воде убрзо губе у понорима. Висораван је позната по пространим ливадама и пашњацима. Природни услови погодују сточарској производњи, пчеларству, гајењу кромпира и стрних жита (јечам, хељда и др.). Гласиначко поље је раније било познато по гајењу романијског кромпира. Г. је у прошлости био раскршће важних путева који су спајали долине река Босне и Дрине. Г. је у науци познат као археолошко налазиште европског значаја, познато од краја XIX в. Истраживања су започета на Гласиначком пољу 1886--1891. и касније проширена до Праче и Дрине, па је археолошки појам шири од географског. Насељавање Г. становништвом од којег воде порекло данашњи житељи, почело је крајем XVIII в., пошто је овај део Босне услед куге и других невоља био опустео. Највише досељеника у том времену стигло је из источне Херцеговине. Почетком XIX в. насељавају се преци велике већине данашњих романијских родова. Тај период трајао је до окупације БиХ (1878), а родови који су дошли у том периоду већином су и остали на Г. и Романији. Поред досељавања православног становништва, пред окупацију БиХ, Г. је захватио талас сеобе никшићких и колашинских муслимана. Сви родови долазили су на празна места или на упражњене читлуке -- имања. Потомци досељеника, чине огромну већину у данашњем становништву Романије и Г. Највише се досељавало становништво из Дробњака, Пиве, Бањана, Никшића, Гацка и др. Досељавања на Г. била су и у време два светска рата. Г. је од 1992. до 1995. населило избегло и расељено становништво, посебно из Сарајева и околине. На Гласиначкој висоравни простире се територија општине Соколац са 88 насеља и 14.883 становника од којих су 68,5% били Срби и 30,2% Муслимани (1991). У средишту Г. на 870 м смештено је насеље Соколац (5.562 становника), кроз који пролази магистрални путни правац Сарајево--Београд. Од раскршћа у Подроманији, магистрални пут води према Рогатици, Вишеграду, Ужицу. Основу привредног развоја на Г. (општина Соколац) чине шумарство и дрвна индустрија (примарна и финална прерада дрвета), метална индустрија (фабрика котрљајућих лежаја), текстилна и индустрија коже (производња тепиха, дечје конфекције и обуће), грађевинарство, трговина и угоститељство. Главна занимања сеоског становништва су сточарство и гајење кромпира. Сеоска насеља на Г. су изнад 850 м н.в.

С. Вујадиновић

У археолошкој литератури Г. је познат по неколико хиљада праисторијских хумки и стотинак утврђених насеља на узвишењима на самој висоравни и њеној широј околини. Ова налазишта се датују од раног бронзаног до млађег гвозденог доба. На овом простору очити су и трагови живота у римско доба и у средњем веку. Прва ископавања на Г. вршила је аустријска војска 1880, када су у једном од четири истражена тумула, откривена јединствена бронзана колица са птицама, која се данас налазе у Природњачком музеју у Бечу, затим опет 1886, да би интензивна систематска ископавања била организована од 1888. до 1897, под руководством стручњака Земаљског музеја у Сарајеву, који је основан 1888. Тада је откривено готово 1.000 хумки. Мања ископавања вршена су 1937, затим 1957. и нешто редовније од 1974. до 1990, када је већа пажња посвећена насељима.

Хумке, до 10 м у пречнику, грађене су већином од земље и камена, најчешће са неколико гробова, при чему се може запазити издвајање група по 10--20 тумула. Број хумки датован у рано и средње бронзано доба није велик док је покретни материјал сиромашан. Хумке из касног бронзаног доба су многобројније, што се види и по количини и разноврсности налаза који указују на неке локалне разлике: украсне фалере, тордирани торквеси и једнопетљасте лучне фибуле са троугаоном ногом јављају се на западу Г. и везују за средњу Босну, а отворене украшене и неукрашене наруквице и витичарке од двоструке жице, карактеристичне за источни део Г., имају паралеле у Србији. Пун развој Г. доживљава у старије гвоздено доба, број хумки датованих у овај период је знатно већи од ранијих, вероватно због прилива становништва изазваног немирима у суседству. Прилози у гробовима су многобројни, преовлађује бронзани накит, пре свега наруквице, појасне копче и велик број типова и варијанти фибула и то у ранијој фази лучних двопетљастих са троугаоном, конкавно изрезаном ногом или посебно популарном ногом у облику беотског штита, а у каснијој фази више типова лучних једнопетљастих фибула са издуженом ногом, које представљају карактеристичан гласиначки облик, препознатљив на ширем подручју. Јавља се такође оружје (мачеви и копља), као и коњска опрема. Поједини гробови су изразито богати и припадају племенским или родовским главарима. У томе се истиче јужно од висоравни група гробова у Илијаку која говори да је реч о кнежевској породици која је владала више деценија, и који садрже као прилоге главарске инсигније -- скиптре и двојне секире, мачеве, кнемиде, увезено бронзано посуђе, накит, керамику итд. Богатство и разноврсност гробних прилога који се датују од средине VII до друге половине VI в. п.н.е. јављају се на читавом Гласиначком подручју. Међу њима један број гробова -- у Талинама, Брезју, Осову, Читлуцима и посебно у Араревој громили, где је нађен коринтски шлем из друге половине VI в. п.н.е. -- такође се сматрају за кнежевске мада они не одају ону моћ и достојанство као гробови из Илијака. У овом периоду очигледно је да Г. представља важан политички и културни центар у оквиру више родова и племенских заједница са развијеном привредом, трговином и јаким ратничким групама. Од краја VI в. до средине III в. п.н.е. број гробова опада, континуитет живота се запажа на Г. и у тумулима јужно од Г., где се и даље срећу богати гробови са накитом, оружјем и каткад бронзаним посуђем, али је видљиво да на целој територији не постоји онај интензитет живота као раније. Најмлађи гробови из IV и III в. п.н.е. садрже латенски материјал и припадају почетку млађег гвозденог доба.

Р. Васић

Током историје, Г. (Glasinacium, Glassinaca, Vlassinez) као пространа крашка висораван, сплет мањих удолина и ниских коса североисточно од Сарајева, у подножју планине Романије, мењао је своје границе: у средњем веку обухватао је уже подручје око данашње Црквине, као и село Обре и Мокро, док се савремено схватање протеже на скоро цео простор између Рогатице и Власенице. Гласиначко поље отворено је ка долини Ракитнице, али општа оскудица воде одредила је положај главних насеља. Безводност терена је додатно појачана искрчивањем шума у корист стварања малих земљишних парцела. Становници су покушавали да сачувају део кишнице и снега у тзв. „сухим бунарима", плитким и озиданим вртачама покривеним плочама чији су остаци сачувани у многим гласиначким селима, а иста пракса је позната широм динарског подручја. Током изградње путне комуникације преко Подроманије коју су предузеле аустроугарске власти крајем XIX в., откривени су богати археолошки налази. Због високе просечне надморске висине и састава тла, Г. је био погоднији за сточарство, нарочито за узгој крупне (говеда, коњи) и ситне стоке (овце, козе). Осим продаје стоке и сточних производа, добар део становништва учествовао је у транзитној трговини, вршећи услуге преноса робе као поносници (кириџије). Као путне и претоварне станице у средњем веку се помињу „Буткова кућа" у Мокром, Обре и „црква на Г.", код које је постављена и царина. Њен траг је остао забележен у имену потеса Ђумрукана у селу Црквине. На Г. је одувек постојала раскрсница путева који су повезивали средњу Босну и Подриње, потом Сарајево, Рогатицу и Вишеград са Оловом, Сребреницом, Зворником и Новим Пазаром. Трговачки путеви били су и правци продирања војске, па се тако један окршај босанске и османске војске одиграо пре априла 1392. „на Г.". Тада је краљ Стефан Дабиша (1391--1395) стигао да, према сопственим речима, „брзо скупи" своје „бољаре, војводе, банове, кнезове, тепчије, жупане и друге велможе", и да заустави овај продор из правца Србије. Војвода Сандаљ Хранић држао је царину на Г. и трг Мокро, а преко Г. је властела Павловића одржавала везу са рудником Олово у њиховом поседу (до 1415). Промене власти над Г., и уопште Подроманијом, тешко је даље пратити због оскудности изворних података. Током пете и делом шесте деценије XV в., суседно подручје Врхбосне са тврђавом Ходидјед припадало је херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Сви напади османске војске усмерени на освајање босанских краљевских престоница -- Високог, Бобовца и Краљевске Сутјеске, ишли су преко Г. и Мокрог на Ходидјед, и даље низводно Босном. Након успостављања власти Османског царства, на подручју Подроманије основана је нахија Мокро (Г.) и најранији попис (1468/69) сведочи о великом проценту напуштених насеља.

Ј. Мргић

ЛИТЕРАТУРА: F. Hochstetter, „Über einen Kesselwagen aus Broinze aus einem Hügelgrab von Glasinac in Bosnien", Mitteilungen der Anthropologischen Gesellschaft in Wien, 1880/81, 10; Група аутора, Кроз планине Босне и Херцеговине, Сар. 1935; М. С. Филиповић, „Гласинац. Антропогеографско-етнолошка расправа", СЕЗ -- Насеља и порекло становништва, 32, Бг 1950; А. Бенац, Б. Човић, Гласинац, 1--2, Сар. 1956, 1957; Б. Човић, „Погребни обичаји праисторијских становника гласиначког подручја", ГЗМС, 1959, 14; М. Паровић Пешикан, „О карактеру грчког материјала на Гласинцу", Старинар, 1960, 11; М. Динић, „Земље херцега Светога Саве", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Б. Човић, „Кнежевски гробови гласиначког подручја", Б. Говедарица, „Неки резултати ревизионих ископавања гласиначких тумула 1974. и 1975. године", у: Сахрањивање код Илира, Бг 1979; А. Бенац, Б. Човић, П. Анђелић (ур.), Културна историја Босне и Херцеговине, Сар. 1984; Р. Васић, „Белешке о Гласинцу", Balcanica, 2001--2002, 32--33; Ђ. Тошић, „Гласинац у земљи Павловића", у: Земља Павловића -- средњи вијек и период турске владавине, Бл -- Срп. Сар. 2003; А. Аличић, Сумарни попис санџака Босна из 1468/69. године, Мостар 2008; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)