ГЕОМЕХАНИКА

ГЕОМЕХАНИКА (Механика тла), научна дисциплина која се бави проучавањем приповршинског дела геолошке средине, њене стабилности у природним условима и при оптерећењу грађевинских објеката, као и њеним коришћењем као материјала за израду земљаних објеката. Њено формирање и развој су повезани са периодом индустријализације Европе -- крајем XIX и током XX в. Г. користи лабораторијске и теренске методе испитивања за дефинисање физичко-механичких параметара за геомеханичке, односно геостатичке прорачуне. Претежно су је развијали грађевински инжењери па је у знатној мери занемаривана геолошка суштина проблема. У последње време се развија у правцу технолошког унапређења лабораторијских и теренских инструментарија, те уважавања генетских и постгенетских промена приповршинских геолошких средина. Због тога се све већа пажња придаје теренским испитивањима стена на месту.

Код Срба је г. увео Никола Најдановић, који је објавио први рад из области механике тла (1939), формирао прву лабораторију (1950), превео класичну Терцагијеву Механику тла, а 1953. написао и први уџбеник, на српском језику, који је доживео два издања. Са Радмилом Обрадовићем је објавио и уџбеник Механика тла у инжењерској пракси. На Рударско-геолошком факултету механику тла касније је развијала Душанка Божиновић, а на Грађевинском факултету у Београду Радослав Стојадиновић. На Грађевинским факултетима у Београду, Нишу, Новом Саду, Приштини и Суботици делују њихови многобројни ђаци, који су већ афирмисани наставници и сарадници. Геомеханичке анализе су обавезни део испитивања тла за све пројекте грађевинских објеката.

ЛИТЕРАТУРА: К. Терцаги, Теоријска механика тла, Бг 1971; Р. Обрадовић, Н. Најдановић, Механика тла у инжењерској пракси, Бг 1999.

Д. Сунарић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)