ГЕОЛОШКА ХРОНОЛОГИЈА

ГЕОЛОШКА ХРОНОЛОГИЈА, део геологије који се бави хронолошким редоследом формирања и старости стена у Земљиној кори, те мерењем геолошког времена. Служи се двема групама метода. Релативним методама утврђује се само шта је старије а шта је млађе. „Апсолутним" (или изотопским) методама одређује се старост у годинама. У првој групи метода (литолошке, суперпозиционе, тектонске, геофизичке и др.) нарочито значајне су палеонтолошке јер омогућавају одређивање старости веома поремећених слојева и њихова упоређивања на великим растојањима. Заснивају се на проучавању фосилних остатака разних родова и врста некадашњих организама и њихових заједница. Резултати таквих студија, познатих под називом биостратиграфија, омогућили су поделу Земљине историје на релативне јединице. Системи таквих јединица појавили су се у другој половини XIX в. Од 1881. разликују се две категорије релативних јединица: геохронолошке и хроностратиграфске. Првима је мерна јединица нематеријална (тј. време), а другима материјална, тј. стене које су настале током неког временског интервала. У хијерархији тих јединица најкрупнији су „еон" и „еонотема", а најмање су „време" и „хронозона".

Ова два система релативних мерних јединица послужила су као хијерархијска основа за израду универзалне стратиграфске схеме. Од многих неуспелих покушаја да се геолошко време одреди у годинама, у употреби су остале само две групе метода. То су методе засноване на радиоактивном распадању изотопа и астрономска метода Милутина Миланковића. Данас је познато неколико низова дугоживећих радиоактивних изотопа који се користе за одређивање старости. Класичном методом проучава се распадање урана и торијума од којих, као стални крајњи продукти, остају хелијум и олово према формулама: U 238 -- 8 He 4 + Pb 206 и Th 232 -- 6He 4 Pb 208. Утврђивањем односа урана (или торијума) према хелијуму или олову у неком минералу добија се време када је тај минерал настао. Ову појаву применио је 1911. А. Холмс за успостављање и даље разрађивање „радиометријске скале времена" на Земљи. У ову сврху користе се и други радиоактивни изотопи, па су у употреби калијум-аргон, рубидијум-стронцијум и угљеник 14 методе за млађе седименте. Миланковићева астрономска метода заснива се на променама осунчавања Земље које имају космичке узроке. На основу израчунавања тих утицаја конструисана је „крива заглечеравања", која представља календар инсолације и заглечеравања Земље у годинама. Тај календар се сада успешно користи само за догађаје и објекте из квартара. Комбинацијом релативне универзалне стратиграфске схеме и радиометријске скале времена на Земљи израђена је Међународна геохронолошка скала која се непрекидно дорађује и поправља (табела).

Стратиграфске системе у српску науку увео је Ј. Панчић 1864. Прво је навео тадашњу поделу Земљине историје на азоично, палеозојско, секундарно, терцијарно и квартарно „доба" са једанаест „формација": доњи и горњи силур, девон, карбон, перм, тријас, јура, креда, доњи и горњи терцијар и квартар. Затим је, 1866, написао да у Србији постоје: карбон, јура, креда, горњи терцијар и квартар. Знатно потпуније то је урадио Ј. Жујовић 1887. који је препознао: „исконске шкриљце" палеозојске шкриљце, „црвени пешчар", тријас, јуру, креду, еоцен, неоген, дилувијум и алувијум. Његови ђаци (С. Радовановић, П. Павловић, Д. Антула, В. Петковић и млађи) даље су развијали и употпуњавали домаћа знања из геохронологије наше земље. Током двадесетог столећа тај посао је потпуно усклађен са светским стандардима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Еремија, Историјска геологија -- општи део, Бг 1983.

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)