ГАЛЕРИЈЕ

ГАЛЕРИЈЕ (Caius Galerius Valerius Maximianus), римски цар (околина Гамзиграда, око 250 -- Сердика?, после 30. IV 311). Његова мајка, варварка Ромула, побегла је под налетима Скита из Дакије на десну обалу Дунава, где се породица бавила сточарством. Због ниског порекла злобни савременици наденули су му надимак Говедар (Armentarius). Војничку каријеру је започео под императорима Аурелијаном и Пробом, да би под Диоклецијаном стекао виши официрски чин. У пролеће 293. Диоклецијан га је у Никомедији поставио за цезара. У оквиру идеолошко-религијске поставке тетрархијског система, по којој су августи и цезари земаљски заступници Јупитера и Херкула (Iovii et Herculii), Г. је, заједно са Диоклецијаном, постао члан Јупитерове божанске породице. Развео се од своје жене, са којом је имао ћерку, да би се оженио Диоклецијановом ћерком Валеријом. Био је задужен да штити Дунавски лимес, па је за седиште војних операција одабрао Сирмијум, мада ни писани ни археолошки извори не потврђују да је у овом граду имао резиденцију. По Диоклецијановој жељи је 296. прешао у Сирију, да би водио рат против Персијанаца. После почетних неуспеха и поновне регрутације војске у Илирику, 298. потукао је персијског краља Нарзеса, после чега су Римљани склопили повољан мир са Персијом, а Г. стекао надимак Persicus и прославио тријумф у Антиохији. Ова победа овековечена је на славолуку Г. у Солуну, где је имао резиденцију. У зиму 303. започео је, свакако у договору са Диоклецијаном, велики прогон хришћана, тако да је у делима хришћанских писаца представљен у крајње негативном светлу. Исте године у Риму је и званично прослављен његов тријумф над Персијанцима, али у склопу прославе виценалија и деценалија свих тетрарха, тако да је његова победа стављена у исту раван са победама његових савладара. Зато је за њега тријумф у Антиохији остао значајнији и утицао је на његову владарску идеологију и пропаганду. У свом родном крају, у Гамзиграду, започео је градњу велелепне утврђене палате, у коју је намеравао да се повуче после силаска са власти. Декоративни програм њеног украшавања посвећен је величању тетрархије као система власти, али и слављењу Диониса, с којим се Г. поистовећивао, сматрајући да је и он сам, попут античког божанства, син Јупитера и смртнице. Палату је назвао Ромулијана по својој мајци Ромули, што је потврђено натписом Felix Romuliana на архиволти, откривеној 1984. Од његове монументалне статуе од црвеног камена, египатског порфира, у палати у Гамзиграду је нађена глава и рука са глобом у шаци. На овом портрету Г. на глави носи специфичну инсигнију, комбинацију тријумфалне круне са драгуљима и свештеничке круне са бистама божанстава. Та божанства су, у ствари, сами тетрарси који, својом суштином, представљју Јупитера и Херкула. Судећи по откривеним деловима, статуа од порфира представљала је Г. као космократора и првосвештеника своје божанске породице. Подигнута је или непосредно после тријумфа над Персијанцима 298. или поводом заједничког тријумфа свих тетрарха, слављеног 303. Галерије је 1. V 305. проглашен за августа, после чега је започео дуг период сукоба са осталим тетрарсима. Године 310. смртно је оболео. Дана 30. IV 311. објавио је едикт о толеранцији према хришћанима. Умро је неколико дана касније, вероватно у Сердици, те сахрањен, према Псеудо-Аурелију Виктору, у свом родном месту Ромулијануму, иако је за њега већ био припремљен маузолеј у Солуну. На брду Магура, недалеко од утврђене палате у Гамзиграду, откривен је меморијално-сакрални комплекс. У његовом склопу су два консекративна споменика и два маузолеја. Сматра се да они представљају места на којима су, прво Ромула, а затим и сам Г., ритуално спаљени и уздигнути међу богове.

ИЗВОРИ: F. Pichlmayr (прир.), Sexti Aurelii Victoris Liber de Caesaribus, praecedunt Origo gentis Romanae et Liber de viris illustribus urbis Romae; subsequitur Epitome de Caesaribus, Lipsiae 1911; J. L. Creed (ур. и преводилац), Lactantius, De mortibus persecutorum, Oxford 1984.

ЛИТЕРАТУРА: Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft, Stuttgart 1930; A. H. M. Jones, J. R. Martindale, J. Morris, The Prosopography of the Later Roman Empire, I: A.D. 260-395, Cambridge -- London -- New York -- Melbourne 1975; D. Srejović, „Diva Romula, Divus Galerius", у: D. Srejović (ур.), The Age of Tetrarchs. A Symposium held from the 4th to the 9th October 1993, Bg 1995; А. В. Поповић, „Писани извори о Галерију", у: И. Поповић (ур.), Felix Romuliana -- Гамзиград, Бг 2010; А. Madgearu, Împaraˇtul Galerius. Caius Galerius Aurelius Valerius Maximianus, Târgovişte 2012.

И. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)