ГРДАН, Винко

ГРДАН, Винко, сликар, ликовни педагог (Ђурђевац, Подравина, Хрватска, 22. I 1900 -- Београд, 23. IX 1980). Завршио студије сликарства на Академији ликовних уметности у Загребу (1923), код Љубе Бабића. Усавршавао се у Паризу (1924‒1926) и излагао на Јесењем салону и Салону независних (1925). Један је од оснивача групе „Земља" и учесник њених изложби у Загребу (1929, 1931) и Паризу (1931). Осим сликарством, бавио се цртежом, у почетку и графиком. Прекинуо је одслужење војног рока због болести да би се лечио у санаторијуму (1926/27). После тешког сналажења у Загребу (1927), радио је као наставник цртања у Учитељској школи у Ужицу (1928‒1934). Настанио се у Београду (1934). Био је члан групе Шесторица (1925), председник Удружења ликовних уметника Београда (1936‒1937), генерални секретар СЛУЈ-а (1951‒1953). Од 1948. Радио је на Академији примењених уметности на предметима Цртање и сликање и Примењено и монументално сликарство: ту је биран у сва звања (редовни професор од 1959), а био је и декан 1959‒1965.

Редовно је учествовао на заједничким ликовним смотрама од 1925. широм некадашње Југославије и у иностранству. Придружио се бојкоташима, социјално ангажованим уметницима који су се супротставили управи Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић" и излагао на њиховим салонима независних у Београду (1938, 1939). Приредио је самосталне изложбе у Ужицу (1932) и Београду (1933, 1959, 1970, 1977). Ретроспективну изложбу организовали су му Галерија у Копривници и Народни музеј у Нишу (1979), постхумно и „Цвијета Зузорић" (1983). Његова дела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда, Модерна галерија у Загребу, Галерија у Копривници итд.

Током треће деценије везао се за токове новог реализма. Једноставним средствима, врло сугестивно, снажним замасима четке, извесном геометризацијом или свођењем форме на ритам плоха, редукованом палетом и контрастима светлог и тамног извео је неколико портрета блиских експресионизму форме (Портрет девојке, 1922; Аутопортрет, 1923). У Паризу је сликао улице и тргове на периферији, по правилу без људи и сувишних детаља, тако да делују енигматично. Неколико фигуралних композиција урадио је под утицајем Ђота и италијанских примитиваца, успоставивши дијалог са савременим француским мајсторима. Касније се окренуо оштријем и прецизнијем цртежу, волуминознијим облицима и широј хроматској скали (Мртва природа, 1927). Код неколико мотива из Ужица држао се и даље одмерене палете и чврсте форме, некада је преиспитивао искуства посткубизма или у складу са члановима „Земље" тежио наивизму, али је ишао и ка поетизацији, метафизичкој димензији и најавио будућу раскошну колористичку оркестрацију (Ужице -- Росуља, 1929; Сељачке куће, 1930).

Нису познате његове слике настале почетком 30-их, али од средине четврте деценије подједнако је обрађивао портрете, мртве природе и градске мотиве у духу поетског реализма (Пијаца у Неготину, 1938; Неготин, 1938), као и пиктурално богате призоре, који усмеравају пажњу на тежину живота опхрваног социјалним неправдама, код којих доминира снага чистих боја (Одмор, 1935; Праље, 1935; Пред вратима, 1936/37). У доба социјалистичког реализма урадио је неколико композиција које се тематски везују за захтеве времена (Рањеници, 1946; Пред окупатором, 1946), а пластичном грађом за токове умереног експресионизма. Њима припада и циклус посвећен стрељању ђака у Крагујевцу. Од пете деценије посветио се улицама Београда, мртвим природама (Мртва природа са ножем, 1940; Мртва природа, 1951), ентеријерима (Из атељеа, 1956), цвећу, портретима и, посебно, аутопортретима. Уситњеним потезима омекшавао је и поетизовао форму или снажнијим замасима остваривао експресивност. Често је користио интензитет чистих боја. Од краја седме деценије код мотива са Хвара усмерио се ка интимизму и вратио валерском нијансирању, атмосфери медитеранског поднебља и лирском доживљају (Стари град на Хвару, 1975).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство XX века, 2, Бг 1970; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900‒1950, Бг 1973; М. Шпољар, Винко Грдан: Ретроспектива (1929‒1979), Копривница 1979; С. Бошњак, Винко Грдан 1900‒1980, Бг 1983; Д. Обрадовић, „Сликарство Винка Грдана ужичког периода 1928‒1934. године", УЗ, 2014, 38.

Љубица Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)