ГЕНЕТИЧКИ РЕСУРСИ

ГЕНЕТИЧКИ РЕСУРСИ, биљни, животињски и сваки други материјал који садржи функционалне наследне јединице. Овај генетички материјал може имати стварне и потенцијалне вредности, а његов значај се повећава са развојем генетике и посебно генетичког инжењерства. На светском нивоу је појам дефинисан и у извесној мери правно регулисан у оквиру Конвенције о биолошкој разноврсности Уједињених нација из 1992. Тај документ је ратификовала српска скупштина 2001. Биљни г. р. део су биолошке разноликости биљног света. То су биљне врсте и сродници култивисаних врста, који расту спонтано у природи, локалне популације примитивно оплемењеног и локално адаптираног биља и сорте из савремених програма оплемењивања. Овај материјал има вредност у научним истраживањима, у оплемењивању биљака и пољопривредној производњи. Према регулативи Европске уније, биљни г. р. су пољопривредне културе, лековито и шумско биље, као и дивља флора, која може да се користи у пољопривреди. интензификацијом пољопривреде, али од почетка XX в. постепено је дошло до замене локалних популација пољопривредног биља сортама из програма оплемењивања. Интензивне сорте пољопривредних култура довеле су до знатне ерозије биолошке разноврсности, па тиме и биљних г. р. Од 1900. је изгубљено око 75% оригиналних биљних врста, као последица увођења оплемењених сорти. Са губитком ових г. р., нестало је знање и искуство које је било везано за њих. Убрзана ерозија биолошке разноликости, а тиме и г. р. је, у последњих двадесетак година, пробудила свест о потреби очувања овог вредног генетичког материјала. Ово је довело до стварања међународне регулативе у циљу заштите вредне и угрожене генетичке варијабилности.

Србија је потписник низа међународних конвенција, као што су Конвенција о биолошкој разноликости из Рио де Жанеира 1992, Међународни споразум о биљним г. р. за храну и пољопривреду 2002, Картагена протокол о биолошкој сигурности 2006, а 2011. потписан је протокол у Нагоји о употреби г. р. Институционализовање старања о г. р. започето је 1987. пројектом Формирања генофонда Банке биљних гена Југославије и изградњом модерног комплекса за чување, одржавање и проучавање г. р. (руководиоци пројекта Милутин Пенчић, Институт Земун поље, Тихомир Вребалов, Бранка Лазић, Мирјана Милошевић, Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад и 27 института Југославије), када је било 1.314 експедиција, а 4.000 узорака дато је на чување. Организационо обједињавање учињено је оснивањем Завода за биљне и животињске г. р. при Савезном министарству пољопривреде 1996--2003, а 2003. ова институција преименована је у Одсек за г. р. на нивоу Републике Србије и од 2010. налази се у Батајници, у саставу Дирекције за националне референтне лабораторије, под називом Банка биљних гена. Упоредо са покушајима институционализације старања о г. р., донето је преко 60 законских прописа и уредби на нивоу Републике Србије и АП Војводине који делимично регулишу питања везана за заштиту биолошке разноврсности и г. р. Од 2008. ради се на стварању стратегије очувања биолошке разноликости. Министарство животне средине и просторног планирања је у 2011. донело Стратегију биолошке разноврсности Србије за период 2011--2018, а 2012. формирана је Национална радна група за биљне г. р. Група делује при Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде. Задатак јој је израда Националног програма очувања и коришћења биљних г. р. и одговарајућих законских прописа. Ово је нужан приступ јер се Србија карактерише великом географском и биолошком разноликошћу. Србија је један од 158 центара биолошке разноврсности са индексом биодиверзитета 0.718. Према новијим проценама, у Србији се налази 3.662 биљне таксономске групе, 141 фамилија, 766 родова, 3.272 врсте и 390 подврста. Међутим, стање биолошког диверзитета у Србији, иако уопште оцењено као богато, варира зависно од врсте биљних г. р. -- од доброг до угроженог, па и сасвим несталог.

Ратарске, крмне и повртарске врсте. Србија је у шестој деценији прошлог века почела планске и интензивне програме оплемењивања пољопривредних култура, а центри ових активности су биле научне институције. Овај рад је, већ почетком седме деценије XX в. резултовао квалитетним домаћим сортама пољопривредног биља, али је довео и до ерозије фонда актуелних и потенцијалних г. р., што је посебно видљиво код ратарских врста. Током прошлог века дошло је до замене сортимента. Интензивне селекционисане сорте су замениле локалне популације. Овај процес је завршен до краја шесте деценије XX века. Пшеница, која је код нас традиционална хлебна култура, трпела је велику ерозију у домену г. р. Прве форме житарица које су гајене у овом делу Балкана, према археолошким налазима, биле су просо и једнозрнац (T. monococum L.), касније су гајени културни двозрнац (T. dicoccum Schübl.) и T. spelta L, као и T. turgidum L. У раном средњем веку просо и јечам су биле значајније културе од пшенице. Сродници Т. aestivum ssp. vulgare L. су у Војводини, Славонији и другим равничарским крајевима, замењени локалним популацијама већ до краја XVIII в. Ипак, једнозрнац се понегде задржао у култури и до II светског рата, па је средином 20-их година прошлог века нађен код Нове Пазове. Средином 50-их година прошлог века у источној Србији гајени су T. dicoccum, T. durum и T. vulgare, и то под називом крупник и лимац. Локални варијетети пшенице T. vulgare, постепено су замењивали друге врсте овог рода. Ово нису биле класичне оплемењене сорте, него евентуално масовно селекционисане популације, добро прилагођене локалним агроеколошким условима. На преласку XIX и XX в. у равничарским крајевима је сортимент углавном замењен локалним популацијама пореклом од мађарске пшенице, које су имале локалне називе банатска, ченејка, потиска, банијска итд. Радило се о добро адаптираним популацијама малих захтева и доброг квалитета. Ове популације су после I светског рата замењиване оплемењеним сортама понајвише сортом Банкут 1.205, нарочито на крупним земљишним поседима земљопоседника, мада су се локалне популације понегде задржале све до средине прошлог века. Популације пшенице T. vulgare различитих варијетета, како озиме тако и јаре, задржале су се у источној Србији, зависно од предела, све до краја 50-их година прошлог века. Већ после II светског рата дошло је до увођења италијанских и совјетских интензивних сорти пшенице, да би почетком седамдесетих година оне биле замењене домаћим сортиментом. Од дивљих сродника у Србији се налазе Elymus crinitus, Elymus europaeum (Hordeum europaeum), Secale silvestre, Secale montanum (дивља раж), Haynaldia villosa (Triticum villosum) неке од врсте рода Aegilop, који је карактеристичан за подручје Медитерана. Веома ретко може да се нађе Triticum monococcum, Triticum dicoccum, Triticum spelta.

Кукуруз је стигао у Европу са Колумбом 1493, а у Србији се гаји од 1576. У раним фазама интродукције више су биле заступљене локалне популације тврдунаца и кокичара због њихове способности да дуже очувају виталност семена. Педесетих година прошлог века дошло је до лагане замене сортимента и локалне популације, а сорте кукуруза су заменили F1 хибриди. Овим је дошло до нестајања локалних популација, од којих су многе изгубљене заувек. Локалне популације ратарских култура, пре свега житарица (пшенице, јечма, ражи) и кукуруза још су се задржале на планинама и у теже приступачним пределима. На ерозију фонда г. р. утиче и изградња путне структуре, старосна структура произвођача и депопулација села. Забачена маргинална подручја су средине у којима су се најдуже задржали дивљи сродници гајени у култури и локалне популације.

Крмно биље је пролазило сличан пут као и ратарске културе, мада много спорије. До пре пола века су у великој мери биле заступљене локалне популације детелине (Trifolium pratense), луцерке (Medicago sativa) и јежевице (Dactylis glomerata). Дивљи сродници крмног биља, Medicago falcata, Trifolim pratense, Trifolim repens, Trifolium medium, Lotus corniculatus, Dactylis glomerata, Festuca pratensisi, Fesuca arundinasea, Lilium perenne, могу да се нађу у пределима високих планина као што су Ртањ, Копаоник и Гоч. Повртарско биље обухвата већи број биљних врста. У Србији се комерцијално гаји око 30 врста поврћа. Утврђено је 26 врста поврћа са 245 локалних популација, понајвише из фамилија Alliaceae, Brassicaceae, Solanaceae, Fabaceae, Cucurbitaceae и Apiaceae. Локалне популације и старе сорте ових фамилија још увек могу да се нађу у повртњацима у појединим крајевима Србије. У оквиру међународних пројеката 1986--1988. прикупљена је богата колекција врста из фамилија Alliaceae и Brassicaceae (Бранка Лазић, Владан Марковић, Михал Ђуровка, Jелица Гвоздановић Варга).

Колекционисање и чување г. р. је дуги низ година било углавном у научним институтима. Регистровање и прикупљање генетичке варијабилности на терену се одвијало спорадично, активностима институција, појединаца или по домаћим и међународним пројектним задацима. Крајем 50-их и почетком 60-их година XX в. Најдан Миладиновић је прикупио и регистровао низ локалних популација и дивљих сродника пшенице, гајених у култури у пределима источне и југоисточне Србије. Љубо Павићевић je, током 60-их година, на подручју јужне Србије, Херцеговине и Црне Горе колекционисао око 2.000 узорака локалних популација и дивљих сродника житарица. Зачетници интензивних оплемењивачких програма ратарских и повртарских култура Тодор Мишић, Славко Боројевић, Реља Савић, Драган Шкорић, Владимир Трифуновић, Милан Добренов, Јула Шимић били су и зачетници стварања значајних генетичких колекција у српским институтима. Ове колекције, које су садржале домаће локалне популације, стране сорте и популације и дивље сроднике биле су основ за проширење генетичке варијабилности у програмима оплемењивања. У новије време се све више пажње посвећује колекционисању и регистровању г. р. Тако су Миодраг Димитријевић и Софија Петровић током прве деценије овог века по пројекту ресорних министарстава владе СР Југославије и Савезног завода за биљне и животињске г. р, у шестогодишњим истраживањима на подручју Црне Горе, колекционисали око 200 узорака сродника пшенице рода Aegilops, као и локалних популација житарица. Александар Микић и Бранко Ћупина су током 2011. регистровали и сакупљали локалне популације Pisum elatius на планини Козјак и у долини реке Пчиње. Национална колекција садржи око 5.900 узорака пшенице, јечма, овса, ражи и кукуруза, 283 узорка крмног биља и 733 узорка поврћа. Посебно су запажене колекције међународног ранга и то кукуруза у Институту за кукуруз у Земун пољу и сунцокрета у Одељењу за уљане културе Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. У домену очувања г. р, Србија сарађује са низом организација, као што су FAO (Food and Agricultural Organization), SEEDNet (South East European Development Network on Plant Genetic Resources), European Cooperative Programme for Plant Genetic Resources** **(ECPGR). Развојем трансгене технологије и савремених програма оплемењивања, г. р. постају материјал од стратешког значаја. Примена г. р. није само у домену креирања нових сорти, него и у директном коришћењу, посебно у органској пољопривредној производњи. Локалне популације и дивљи сродници садрже вредан генски фонд, који може да буде значајан у светлу климатских промена и све израженијег абиотичког стреса у пољопривредној производњи. Гени које садрже г. р. су подложни патентирању, посебно у развијеним земљама и могу да постану предмет биопиратства. Зато је свест о значају г. р. знак зрелости једне нације и способности да сагледа стратешке токове развоја савременог друштва.

Миодраг Димитријевић

Врсте воћа и винове лозе. Број гајених врста из ове групе биљака у Србији је 48. Аутохтоним се сматрају сорте непознатог порекла, пренете у некој од многобројних миграција становништва, или су спонтано настале у нашој земљи. Током протеклих пет деценија, код воћака и винове лозе у Србији је признато преко 100 новостворених сорти. Поред гајених биљака, укупном биодиверзитету значајно доприносе и самоникле врсте воћака. У оквиру природних екосистема Србије идентификовано је преко 100 самониклих врста воћака које дају плодове изузетног квалитета са широким спектром примене у људској исхрани, медицини и преради хране.

Урбанизацијом и развојем пољопривреде у Србији се уништава драгоцен изворни материјал воћака и винове лозе. Током дугог низа година, нестало је већ доста старих, домаћих (аутохтоних) и локалних сорти. Зато, конзервација генотипова воћака и винове лозе има велик и непроцењив значај за унапређење воћарства и виноградарства, у првом реду због резервоара ненадокнадивих гена. Најпогоднији начини конзервације генотипова су: 1. одржавање врста и форми у месту свог настанка (in situ); 2. одржавање г. р. гајењем на пољима фармера (on-farm); и 3. пребацивање г. р. ван својих природних средина у неку институцију која има банку биљних гена ради њиховог чувања (ex situ). У Србији се највећи број узорака воћака и винове лозе чува у колекцијама ex situ Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду, Института за воћарство у Чачку, Центра за виноградарство и винарство у Нишу, као и Института „ПКБ-Агроекономик" у Београду. Укупан фонд гена ових врста је подељен у неколико подгрупа: јабучасте, коштичаве, језграсте, ситне (јагодасто/бобичасто) и самоникле воћке и винова лоза.

Из категорије јабучастих врста воћака у Србији се гаје јабука (Malus domestica Borkh.), крушка (Pyrus communis L.) и дуња (Cydonia oblonga Mill.). Јабука се на простору Србије гаји вековима. Од значајнијих врста у природној популацији срећу се Malus sylvestris (L.) Mill. и Malus pumila Mill. Аутохтони генотипови јабуке који се гаје in situ / on farm у Србији су: будимка (Ариље, Градац), кожара (Ариље, Градац), шуматовка, зеленика, кабларка (Чачак), крстовача (регион Полимља) итд. Колекције јабуке које се чувају ex situ садрже следеће добро познате локалне и аутохтоне сорте: бедрика, бела колачара, бела крстовача, белија, бихорка, бобовача, будимка, буковка, бутулија, бузлија, циковача, црвена крстовача, ђулица, кисељача, кожара, липовача, ливањска сенабија, лутача, миришљавка, ораховача, памуклија, петровача, расинка, шарунка, шећерка, ситна стрекача, шуматовка, топличанка, тврдокорка, видовача, зеленика, златна краљица итд. Значајне г. р. код јабуке представљају и иностране сорте и њихови мутанти који се препоручују за гајење у производним засадима Србије. То су: јонаголд, златни делишес, црвени делишес, мелрозе, ајдаред, виста бела, акане, елстар, јонатан, глостер, бребурн, гала, грени смит, муцу, фуџи, рубенс, пинк лејди, зестар, топаз, рајка, прима, фридом, флорина, либерти, реси, ревена итд. Генофонд јабуке у Србији употпуњују и новопризнате српске сорте: чадел, чачанска позна, весна, ђердан, румено вретено, зелени драгуљ, смарагд и краљица чардаша.

Најчешће врсте крушака које се срећу у Србији су Pyrus communis L. и Pyrus amygdaliformis Vill. Ареали наведених врста крушке распростиру се у умерено топлим припланинским пределима Старе и Суве планине, Сврљишких планина, Дели Јована, Хомољских планина, Копаоника, Јастрепца, Јелице, Маљена и Повлена, односно у рејонима источне и југоисточне Србије. Традиционалне локалне и аутохтоне сорте крушке се гаје on farm у околини градова: Ваљево, Чачак, Пожега, Ужице, Лесковац, Кикинда и на планинама Хомоље, Гоч и Копаоник или се чувају ex situ у различитим колекцијама. Међутим, стабла старих српских сорти данас се ретко могу наћи у воћњацима. Неки од примера таквих сорти су: јагодарка (јагодњача, мајска крушка), жутица, јечменка (јечменац), лубеничарка, овчарка, караманка, такуша (такиш), јерибасма (воденац, пљускача, бљузгача), арапка и туршијара (сланопађа). За гајење у производним засадима Србије интересантне иностране сорте крушке су: рана моретинијева, тревушка, виљемовка, боскова бочица, абате фетел, красанка, јулска шарена, јунска лепотица, старкримсон, друардова масловка, гиотка, санта марија, калуђерка, тоска, турандот, кармен, етруска, сабина, верди, елиот, каскаде итд. У Србији су створене и три нове сорте крушке: јунско злато, шампионка и тревлек.

Дуња је стара врста воћака, која се гаји преко 4.000 година. Производња дуње у Србији се углавном остварује на малим парцелама и окућницама. Већих засада има спорадично на неколико локалитета у околини Суботице, Младеновца, Горњег Милановца и Краљева. У расутом стању највише је има у долини Западне и Велике Мораве, у Подунављу и око Лесковца и Врања. У производним засадима практично се налазе само две сорте и то лесковачка, као главна сорта, и врањска, као њен опрашивач. Поред њих значајне су и сорте: пазарџијска, хемус, асеница, португалска, тријумф, шампион, ронда, јумбо, аромате итд. У Србији је призната и једна нова сорта дуње (моравица).

Из категорије коштичавих врста воћака у Србији се гаје шљива (Prunus domestica L.), вишња (Prunus cerasus L.), трешња (Prunus avium L.), бресква (Prunus persica L.) и кајсија (Prunus armeniaca L.). Поред великог броја интродукованих и домаћих сорти створених у оплемењивачким програмима, значајан део унутарврсног биодиверзитета односи се на присуство старих, одомаћених и аутохтоних сорти и природних популација ових врста биљака. Шљива је најзаступљенија врста воћака у Србији. Гаји се на територији читаве земље, али се ипак издвајају подручја западне Србије, Шумадије и део јужне Србије, око Прокупља. У сортној структури доминирају домаће, ракијске сорте пожегача (маџарка, бистрица, плава шљива) и црвена ранка (шумадинка, деросавка, црвењача). Поред ове две сорте у шљивицима широм Србије гаје се и следеће аутохтоне сорте: метлаш (драгачевска, округлица, шећерлија), трновача (церовачки пискавац), црношљива (трношљива, дреновка, аранка), моравка (бугарка), сараџем, шарица, фрушкогорска бела, петровача, белошљива и др. Аутохтоном сортом на територији Србије се сматра и џанарика (џенарика, ринглов, мигавац, пљускавац) која у ствари представља природну популацију диплоидне врсте Prunus cerasifera Ehrh. Ова врста има широк ареал распрострањења и расте у дивљем или култивисаном стању. Њени сејанци се користе као подлога за калемљење шљиве и кајсије, а плодови за справљање ракије, сокова и других прерађевина. Од интродукованих сорти најзаступљенија је сорта стенлеј, а од 15 признатих домаћих сорти шљиве масовније се гаје следеће сорте: чачанска лепотица, чачанска родна, чачанска рана, чачанска најбоља и тимочанка.

Вишња се највише гаји у округу града Београда, а затим следе Нишавски, Јабланички, Шумадијски и Западнобачки округ. У засадима је најзаступљенија аутохтона сорта облачинска вишња, која чини готово 85% укупне производње вишње у Србији. Она је пореклом из села Александрова и околине (између Ниша и Прокупља), а назив је добила по месту Облачина, где је први пут подигнут већи засад ове сорте. Облачинска вишња се карактерише средњекрупним плодовима пријатног укуса и високог садржаја бојених материја, који је чине интересантном за кондиторску индустрију, производњу сокова и ликера. Преостали део генофонда вишње у Србији чине интродуковане сорте, од којих су најзаступљеније рекселе, хајманова конзервна и келерис 14, а као резултат оплемењивачког рада створено је и признато осам домаћих сорти: чачански рубин, шумадинка, лара, прима, ленка, искра, невена и софија.

Водеће место у производњи трешње припада округу града Београда, конкретно месту Ритопек. У значајнијем обиму трешња се гаји и у Мачванском, Нишавском, Браничевском и Борском округу. Поред стандардних сорти као што су гермерсдорфска, хеделфингенска, сувенир, бурлат, ван, стела, наполеонова и дроганова жута, као перспективне за гајење у новим засадима издвајају се сорте: кармен, ерли лори, кристалина, самит, кордиа, лапинс, регина, карина, свит харт и др. Поред ових, спорадично се гаје и аутохтоне сорте међу којима су најпознатије ђурђевка, белица, црница и др. У Србији је до данас признато три сорте трешње: асенова рана, чарна и цанетова. Значајан део биодиверзитета налази се in situ у оквиру природне популације дивље трешње. Као појединачна стабла или у мањим групама дивља трешња је присутна у екосистемима листопадних шума широм Србије. Традиционално, сејанци дивље трешње се користе као подлога за трешњу и вишњу, a цењена је у дрвној индустрији и као лековита сировина. Иако је дивља трешња дуговечна врста прилагођена на еколошке услове Србије, она је изложена генетичкој ерозији и сврстана је у категорију угрожених врста шумског дрвећа.

У поређењу са другим врстама воћака брескву карактерише најдинамичнија измена сортимента будући да се сваке године широм света креира око 100 нових сорти. На територији Србије бресква се највише гаји у Подунављу (Гроцка и Смедерево), централном делу Шумадије, северној Бачкој и јужном Банату. У ex situ колекцијама научних институција налази се велик број интродукованих новостворених сорти брескве, док је у плантажним засадима број сорти релативно ограничен. Из категорије обичне брескве најзаступљеније су сорте редхевен, глохевен, санкрест, крестхевен и фајет, из категорије нектарина сорте ерли сангранд, индипенденс, флавортоп, старк редголд и фантазија, а из категорије индустријске брескве сорте јунгерман, везувијум и бебиголд. Једна од особености генофонда брескве на територији Србије је и присуство аутохтоне популације виноградске брескве (Prunus persica ssp. vulgaris). Ова популација настала је и одржавала се спонтано генеративним размножавањем, прилагођавајући се различитим агроеколошким условима, од тренутка када је бресква као врста интродукована на Балканско полуострво па све до данашњих дана, што је резултирало присуством великог броја различитих екотипова и форми. Виноградска бресква одликује се ситним плодом који је интензивног укуса и изражене специфичне ароме. Цењена је за справљање џемова, компота и других прерађевина, а користи се и за производњу генеративних подлога. Укупном генофонду доприноси и осам сорти брескве признатих из домаћих програма оплемењивања (радмиловчанка, чачак, маја, весна, дора, јулија, гоца и грочанка).

Кајсија се спорадично среће широм Србије, док је плантажно гајење ове врсте ограничено на мањи број локалитета (округ града Београда, Смедеревско Подунавље, око Чачка, Ниша, Прокупља и Врања и на територији Војводине). Сортимент је застарео и чини га мали број сорти (мађарска најбоља и кечкеметска ружа), тако да се последњих година интензивно ради на његовом осавремењивању увођењем нових перспективних сорти као што су: лигети оријаш, амброзија, роксана, костјуженскиј, сегеди мамут, харкот и др. Значајан извор генофонда кајсије представља знатна популација сејанаца изражене генетичке варијабилности, настала као резултат екстензивне производње и неконтролисаног, најчешће генеративног размножавања у прошлости. Ово потврђује чињеница да је од десет новостворених признатих сорти кајсије у Србији, њих осам (чачанска пљосната, НС-4, НС-6, новосадска рана, вера, биљана, александар и ружа) створено селекцијом из спонтане популације.

Категорија језграстих воћака обухвата врсте које имају тврду љуску око језгра, а привредно најзначајније у нашој земљи су орах (Juglans regia L.) и леска (Corylus avellana L.). Ове врсте се гаје на скромним површинама, сортимент је релативно застарео и није динамичан као код других врста воћака. Стабла ораха и леске непознатог порекла срећу се готово на читавој територији Србије, као полукултивисана или у спонтаној флори. Због перманентног генеративног размножавања природне популације ових изразито странооплодних врста су веома хетерогене и представљају значајан г. р. Као резултат индивидуалне позитивне селекције из природних популација ораха у Србији створено је пет сорти (шампион, срем, тиса, бачка и мире) и издвојен је већи број перспективних селекција (вујан, ибар, касни родни, мачва, медвеђа, овчар, полимски, расна, сава, тимок 34 и тимок 36). Поред домаћих сорти за плантажно гајење ораха интересантне су и следеће сорте: шејново, јупитер, фернор, фернете и тисачечи 72. За разлику од ораха природна популација леске је недовољно проучена и искоришћена. Водеће сорте леске у новим засадима требало би да буду: енис, тонда ђентиле деле ланге, тонда ђентиле романа, тонда ди ђифони и истарски дуги.

Из категорије јагодастих врста воћака у Србији се гаје јагода (Fragaria anannasa Duch.), црвена малина (Rubus idaeus L.), црна малина (Rubus occidentalis L.), купина (Rubus caesius L.), црна рибизла (Ribes nigrum L.), црвена рибизла (Ribes rubrum L.), бела рибизла (Ribes niveum L.), огрозд (Ribes grossularia L.) и боровница (Vaccinium corymbosum L.). Највећи број сорти које се гаје су стране интродуковане или одомаћене сорте, а мањи број припада групи међуврсних хибрида и домаћих сорти. Производња јагоде концентрисана је око Београда, Смедерева, Шапца, Чачка, Краљева, Крушевца, Ниша, Алексинца, Лесковца и Врања. Целокупан сортимент јагоде који се гаји у Србији чине стране сорте. У екстензивним засадима јагоде доминирају сорте фавет и зенга зенгана, а све више се уводе новије сорте мармолада, мадлен и елсанта. У последње време све су присутније и сорте: клери, маја, квин елиза, алба, ароса, антеа и др.

Скоро целокупан сортимент црвене малине у Србији чине једнородне сорте виламет, микер и тјуламин и једна ремонтантна сорта херитиџ. Гаје се и домаће сорте малине градина, подгорина и крупна двородна, али у јако малом проценту. Водећа малиногорја у Србији су ваљевско и ариљско-ивањичко малиногорје, док су мања: подрињско (Крупањ и Љубовија), шабачко (Мачва), косјерићко (Косјерић и Маковиште), чачанско, пожешко-ужичко, драгачевско (Гуча, Котража и Лучани), краљевачко и горњомилановачко. Због велике конкуренције малина је почела да се шири и у околини Лесковца, Вучја, Грделице и Пирота. Поред малине црвеног плода, у Србији се могу наћи и плодови црне малине, и то сорте Бристол, Блек хок и Камберланд, као и неки међуврсни хибриди, као што су малина × купина (сорте Њу логан и Бојзен) и хибрид [малина × (малина × купина)], којем припада сорта Логанбери.

Важнија производна подручја купине у Србији су: Књажевац, Ваљево, Шабац, Липолист, Осечина, Крупањ, Рековац, Варварин, Алексинац, Чачак, Брус, Александровац, Лесковац, Владичин Хан, Вучје, Београд, Сопот, Драгачево, Бајина Башта, Љубовија и Пожаревац. Сорте које доминирају у производним засадима су торнфри, чачанска бестрна и блек сатен.

Црна рибизла се до појаве вируса атавизма гајила у западној Србији (Пожега, Ариље, Гуча), а мање у околини Ваљева, Чачка, Косјерића и на Власини. После 1970. површине под овом врстом нагло су се смањивале. Најзначајније сорте црне рибизле су: бен ломонд, бен сарек, бен конан, титаниа, чачанска црна и бона. Црвена рибизла се такође највише гаји у околини Пожеге, Ариља и Косјерића. Привредно значајне сорте су: џунифер, рондон, станца, ред пол, ровада и индустрија. Сорте беле рибизле које имају привредни значај су: примус, бланка, зитавиа и вердавиа. Данас се све три врсте рибизле ретко гаје у већим засадима. Оне су углавном заступљене у научно-истраживачким организацијама и на окућницама земљорадника и викендаша.

Огрозд има мали привредни значај у Србији. Најчешће се гаји на окућници. Економски најважније сорте су вајнхајмс индустри, хинонмаки црвени, хинонмаки жути, хинонмаки зелени и инвикта. Поред рибизле и огрозда, у Србији се у мањој мери гаје и њихови мађуврсни хибриди, а један од њих је јоста, настала из укрштања црна рибизла × огрозд.

Гајење боровнице се све више шири у Србији. Најзаступљеније сорте су: дјук, блута, река, нуи, блукроп, блуреј, беркли, торо, брижита блу, аурора и либерти. Центри гајења су: Ужице, Бајина Башта, Љиг, Ариље, Шабац, Младеновац и Књажевац, а у скорије време и околина Власине.

У групу самониклог воћа које се може срести у Србији спадају: Amelanchier ovalis Medik. (мерала), Berberis vulgaris L. (шимширика), Cornus australis C.A.Mey (јужни свиб), Cornus mas L. (дрен), Cornus sanguinea L. (свиб), Cotoneaster intergerrimus Medik. (дуњарица), Cotoneaster tomentosa Lindl. (пустенаста дуњарица), Corylus avellana L. (леска), Corylus colurna L. (мечија леска), Crataegus calycina Peterm. (чашичасти глог), Crataegus heldreichii Boiss. (хејдрајхов глог), Crataegus laciniata Ucria. (источни глог), Crataegus monogyna Jacq. (једносемени бели глог), Crataegus nigra Waldst. & Kit. (црни глог), Crataegus oxyacantha L. (црвени глог), Crataegus pentagyna Waldst. & Kit. ex Willd. (петостубичасти глог), Fragaria moshata Duchesne (китњача), Fragaria vesca L. (шумска јагода), Fragaria viridis Duchesne (јагода пуцавица), Frangula alnus Mill. (крушина), Frangula rupestris (Scop.) Schur. (стањачка крушина), Hippophea rhamnoides L. (вучији трн), Juglans regia L. (орах), Juniperus communis L. (клека), Juniperus oxycedrus L. (црвена клека), Juniperus sibirica L. (клечица), Lonicera alpigena L. (алпско пасије грожђе), Lonicera caprifolium L. (орлови нокти), Lonicera nigra L. (црно пасије грожђе), Lonicera xylosteum L. (црвено пасије грожђе), Malus dasyphila Borkh. (длакаволисна јабука), Malus florentina (Zucc.) C.K.Schneid. (фирентинска јабука), Malus sylvestris (L.) Mill. (шумска јабука), Pyrus amygdaliformis Vill. (сланопађа), Pyrus communis L. (дивља крушка), Pyrus elaegrifolia Pall. (дафинолисна крушка), Pyrus nivalis Jacq. (касна крушка), Prunus amygdalus (L.) Batsch (бадем), Prunus avium L. (трешња врапчара), Prunus cerasifera Ehrh. (џанарика), Prunus fruticosa Pall. (степска вишња), Prunus laurocerasus L. (ловор вишња), Prunus mahaleb L. (магрива), Prunus padus L. (срезма), Prunus spinosa L. (црни трн), Prunus tenella Batsch. (степски бадем), Rhamnus cathartica L. (пасдрен), Rhamnus fallax Boiss. (жестика), Ribes alpinum L. (планинска рибизла), Ribes grossularia L. (огрозд), Ribes multiflorum Kit. ex Roem. & Schult. (китњаста рибизла), Ribes petraeum Wulfen. (рибизла камењарка), Rosa agrestis Savi, Rosa andegavensis Bastard, Rosa arvensis Huds. (пољска ружа), Rosa caesia Sm. (купинаста ружа), Rosa canina L. (шипурак), Rosa dumetorum Thuill. (живична ружа), Rosa foetida Herrm., Rosa gallica L. (галска ружа), Rosa glutinosa Sibth. & Sm. (лепљива ружа), Rosa micrantha Borrer ex Sm*.*, Rosa nitidula Besser, Rosa obtusifolia Desv., Rosa pendulina L. (планинска ружа), Rosa pomifera Herrm. (јабуколика ружа), Rosa rubiginosa L. (винска ружа), Rosa rubrifolia R. Br. (модролисна ружа), Rosa spinossisima L., Rosa tomentosa Sm. (маљава ружа), Rosa vosagiaca Bechst., Rubus caesius L. (купина оструга), Rubus candicans Weihe. (субеласта купина), Rubus canescens DC. (сивкаста купина), Rubus discolor Weihe & Nees (купина), Rubus glandulosus Bellardi (жлездаста купина), Rubus hirtus Waldst. & Kit. (длакава купина), Rubus idaeus L. (малина), Rubus plicatus Weihe & Nees (дивља купина), Rubus saxatilis L. (малина камењарка), Rubus ulmifolius Schott (купињача), Sambucus ebulus L. (бурјан), Sambucus nigra L. (црна зова), Sambucus racemosa L. (црвена зова), Sorbus aria Crantz (мукиња), Sorbus aucuparia L. (јаребика), Sorbus austriaca Hedl. (аустријска мукиња), Sorbus chamaemespilus (L.) Crantz (мукињица), Sorbus domestica L. (оскоруша), Sorbus graeca Pers. (грчка мукиња), Sorbus torminalis (L.) Crantz (брекиња), Sorbus umbellata (Desf.) Fritsch (штитаста мукиња), Taxus baccata L. (тиса), Vaccinium myrtillus L. (боровница), Vaccinium uliginosum L. (плава боровница), Vaccinium vitis idaea L. (брусница), Viburnum lantana L. (црна удика), Viburnum opulus L. (црвена удика) и Vitis vinifera L. subspecies sylvestris (Gmelin) Hegi (шумска лоза).

Винова лоза се на просторима данашње Србије гаји више од хиљаду година. Према новој рејонизацији у Србији се налазе три виноградарска региона за гајење винове лозе: централна Србија, Војводина и Косово и Метохија. У оквиру ова три региона налазе се 22 рејона са 77 виногорја и више виноградарских оаза. Највише винограда се налази у оквиру Рејона три Мораве, а на нивоу општина највише винограда се налази у општини Трстеник. Сортимент винове лозе у Србији данас чине сорте различитог порекла и намене. Према рејонизацији, све сорте се сврставају у следеће групе: 1. препоручене/дозвољене аутохтоне и регионалне сорте; 2. препоручене/дозвољене интернационалне сорте; и 3. препоручене/дозвољене домаће створене сорте. Током последњих неколико деценија велик број аутохтоних и регионалних сорти је неповратно изгубљен крчењем старих винограда. Масовније се гаји само мали број ових сорти као што су: пловдина (сланкаменка црвена), смедеревка, ружица црвена (кевединка), мускат крокан, креаца, багрина, езерјо, фурминт, сремска зеленика, франковка, португизер, тамњаника црна, прокупац, зачинак, кадарка црна (скадарка) итд. Колекције винове лозе које се чувају ex situ обухватају и следеће добро познате локалне и аутохтоне сорте: бакатор бели, бели меденац, бела динка, дренак црвени, кадарка бела, кавчина, криваља, мирковача, пловдина црна, седуша, станушина, тамјаника црвена, тамјаника бела, ћилибарка, зимско бело, чавчица (чавка), месан, шишуља, ранка, грашац, балента, радовинка, ђинђува итд. Важније иностране сорте које се гаје у Србији су: ризлинг рајнски, траминац црвени, совињон бели, пино блан, пино грис, шардоне, мускат отонел, ризлинг италијански, милер-тургау (ризванац), пино ноар, каберне совињон, мерло, гаме, гаме тентурије, аликант енри буше, кардинал, шасла, мускат хамбург, кишмиш молдавски, викторија, мишел паљери, љана, молдова итд. У Србији је признато и преко 60 нових сорти и клонова винове лозе различите намене и времена сазревања од којих су за гајење најзначајније: неопланта, жупљанка, кладовска бела, годоминка, сила, петра, лиза, рубинка, бачка, панонија, морава, пробус, јагодинка, неготинка, жупски бојадисер, крајински бојадисер, демир капија, београдска рана, грочанка, србија, радмиловачки мускат, смедеревски мускат, ласта, кармен, београдска бесемена итд.

Драган Николић; Вера Ракоњац; Милица Фотирић Акшић

Врсте домаћих животиња. Г. р. обухватају све врсте, расе и сојеве домаћих животиња који имају научни, културни и економски значај за једну државу. Конвенција о биолошкој разноврсности (биодиверзитету) из 1992. специфично одређује да „ће свака страна уговорница, у складу са својим посебним условима и способностима, развити стратегије, планове и програме за конзервирање и одрживо коришћење биолошког диверзитета". Организација за храну и пољопривреду (ФАО) је 90-их година XX в. добила мандат од УН да води, координира и извештава о глобалним г. р. домаћих животиња. ФАО је 1993. донела Глобалну стратегију за управљање, а у Интерлакену 2007. усвојен је Глобални акциони план за животињске г. р., који се састоји од двадесет три стратешка приоритета за њихово очување и одрживо коришћење.

Основни разлози који доводе до угрожености г. р. домаћих животиња су: миграција становништва, урбанизација и њен утицај на традиционалну анималну производњу, болести људи и животиња, политички немири и нестабилност, природне катастрофе, социјалне и економске промене, деградација екосистема, промене захтева тржишта, увођење егзотичних (високо-продуктивних) раса у производњу, укрштање и/или замена локалних раса увеженим расама, краткорочни циљеви очувања, недостатак свести да се препозна значај очувања г. р., неадекватна политика у сточарству итд. Постоје два типа заштите, односно, конзервације г. р.: in situ или on-farm (држање живих животиња у срединама где су и настале) и ex-situ (чување замрзнутих ембриона, сперматозоида, оплођених јајних ћелија, ДНК, соматских ћелија и другог биолошког материјала).

Сточарство Републике Србије у структури пољопривредне производње учествује са близу 42%, док преостали део отпада на биљну производњу, која представља и основ за развој сточарства. Значај домаћих животиња потиче управо од њихове способности да кабаста хранива с ораница, ливада и пашњака и нуспроизводе ратарске производње и прераде прехрамбених производа претварају у високо квалитетну храну за људе, и од њихове улоге као локално расположивог извора хране, вуне, крзна, коже, вучне радне снаге и других сточних производа (ђубриво, гориво итд.). Веома је битна и њихова улога у функционисању екосистема. У Републици Србији најзначајније врсте домаћих животиња су: говече, биво, коњ, магарац, свиња, овца, коза, кокош, патка, гуска и ћурка, са великим бројем раса. Најзаступљенија просечна величина стада код говеда је 1--2 грла, код свиња 3--9 грла и код оваца 3--9 грла.

У говедарству доминирају две расе, сименталска и холштајн-фризијска. У мањем броју заступљене су и товне расе (лимузин, шароле, ангус, херефорд), локално адаптиране расе (буша и подолско говече), од млечних раса brown swiss, као и многобројни систематски и несистематски мелези између споменутих раса. Основни правци производње су млеко и млеко-месо, а код товних раса искључиво месо. Системи држања говеда су углавном стајски, са доминантним везаним системом на малим фармама и слободним системом на средњим и великим фармама. Држање говеда на пашњацима сезонског је карактера. На мањим породичним фармама преовладава производња млека, док је на средњим и већим фармама више присутна специјализација, махом у правцу производње млека, а мање у правцу производње меса.

Статистички подаци указују да се број раса коња које се узгајају у Републици Србији све више смањује. Углавном се узгајају атрактивне расе, које више одговарају спортској употреби (енглески пунокрвњак, лаки енглески јахаћи полукрвњаци, препонаши, касачи), као и оне које представљају статусни симбол, нпр: расе за екипажну вожњу и уметничко јахање (липицанер).

У свињарству, најзаступљеније расе су јоркшир и шведски ландрас, које се користе за производњу Ф1 назимица и даље се укрштају са неком од терминалних меснатих раса, као што су пијетрен, дурок, хемпшир или немачки ландрас. Заступљена су два основна облика организовања производње: на породичним фармама и у пољопривредним предузећима. Породичне фарме су мањег капацитета, са полуинтензивним и интензивним системима држања животиња, док су комерцијалне фарме великог капацитета са интензивном производњом. Држање свиња у екстензивним системима није нарочито заступљено и углавном је везано за држање локално адаптираних раса и производњу одређених специфичних, традиционалних производа.

Овчарство је једина грана сточарске производње која је у Републици Србији базирана на гајењу локално адаптираних раса. Доминантна раса је праменка, са више различитих сојева који су карактеристични за поједине делове земље. Најзаступљенији сој је сјенички, који је раширен у целој држави. Од иностраних раса најпопуларнија је немачка виртемберг раса, а у мањим запатима могу да се нађу и сафолк, ил-де-франс, тексел и др. Доминантан смер производње је месо-вуна, односно производња јагњади, док је производња млека и вуне, иако заступљена, од нешто мањег значаја. Гајење оваца је, углавном, заступљено на породичним фармама различитог капацитета са екстензивним, полу-есктензивним и полу-интензивним системима држања. Највећи број оваца је у пределима изнад 250 м нв. Смештај животиња је стајски, са дужим и интензивнијим коришћењем пашњачких површина током периода вегетације, у оним деловима земље који то омогућавају. У пределима у којима нема довољно пространих пашњачких површина, заступљено је држање оваца током периода вегетације у воћњацима, окућницама и на травним површинама које су ближе стајама за њихов смештај.

Код живине, доминантно је гајење кокоши, док је гајење ћурака, гусака и патака значајно мање заступљено. Гајење живине је у потпуности базирано на иностраним комерцијалним хибридима. Комерцијалне и полу-комерцијалне фарме и предузећа, производе скоро 85% живинског меса и јаја, док је око 15% на мањим породичним фармама које углавном производе за своје потребе, уз евентуалну продају мањих вишкова. Комерцијалне и полу-комерцијалне фарме карактеришу се интензивним системима производње, док су на мањим породичним газдинствима заступљени производни системи различитог интензитета, од екстензивних до полу-интензивних.

Величина популације локално адаптираних раса показује да су многе угрожене и да могу нестати (подолско говече, буша, домаћи биво, домаћи брдски коњ, нонијус, балкански магарац, мангулица, моравка, ресавка, пиротска праменка, бардока, кривовирска овца, каракачанска овца, липска овца, влашко-виторога овца, чоканска цигаја, балканска коза, сврљишка кокош, банатски голошијан, сомборска капорка). Код свих ових раса се спроводи in situ програм очувања од средине 90-их година XX в., са циљем да се спречи негативан тренд популације и повећа број грла. Програм спроводе Министарство пољопривреде и заштите животне средине у сарадњи са Пољопривредним факултетима у Новом Саду и Земуну, Институтом за сточарство, одгајивачким организацијама и селекцијским службама. Ове институције одговорне су за вођење регистра локално адаптираних раса, главних матичних књига, спровођење селекцијског програма и осматрања тренда популације. Криоконзервација се не спроводи ни код једне расе домаћих животиња, а институције које имају капацитете за ову врсту конзервације су центри за репродукцију и вештачко осемењавање (Велика Плана, Темерин, Крњача и Пољопривредни комбинат Београд -- ПКБ). Подаци о бројном стању се на годишњем нивоу уносе у глобални информациони систем о диверзитету домаћих животиња (Domestic Animal Diversity Information System, DAD-IS), а ФАО се редовно извештава о стању г. р. домаћих животиња у Републици Србији; Први извештај о стању анималних генетских ресурса у СРЈ (Сузана Ђорђевић Милошевић, Фрида Бауман, Георги Антов, Милан Теодоровић, Никола Аџић, Нико Милошевић, Слободан Јовановић, Станислав Јастшенски, Срђан Стојановић -- национални координатор за ФАО) поднет је 2002; други извештај о стању животињских генетских ресурса у Републици Србији (Владан Богдановић, Иван Радовић, Мирослав Плавшић, Предраг Перишић, Драган Радојковић, Иван Пихлер, Чедомир Радовић, Срђан Стојановић -- национални координатор за ФАО) поднет је 2014.

Подолско говече потиче од Bos primigenius Bojanus, а буша од родоначелника Bos brachyceros Adametz. Почетком XX в. буша је била заступљена са 68%, а подолско говече са 15% у укупном броју говеда. Обе расе су недовољно проучене, како у погледу млечности и товности, тако и у погледу отпорности на одређене болести и паразите. Главне локације држања подолског говечета су Бачка Топола (село Његошево), Сремска Митровица (Резерват природе „Засавица") и Крчединска ада. Буша је највише заступљена на подручјима општина Нови Пазар, Тутин и Димитровград, а налази се и у околини Лесковца, Ковина и Вршца.

Домаћи биво је једини сродник домаћег говечета који је присутан у Републици Србији. Води порекло од азијског бивола (Bubalus bubalis). На Балканско полуострво биволи су дошли из више праваца: источног, преко Византије, Бугарске и Грчке, северног, путем инвазије Хуна и Авара у Европу, и јужног, преко Италије. На простору Републике Србије биволи су дошли из два правца: с једне стране преко Бугарске и Грчке, а с друге из Мађарске. Манастир Дечани је имао своје „биволаре", који су се бавили гајењем бивола. Главне локације држања домаћег бивола су на подручју општина Нови Пазар и Тутин, где се биволи углавном гаје из религијских разлога, док је њихова улога као радне снаге у опадању.

Домаћи брдски коњ је наша најстарија раса коња, која потиче од малих коња јужне Азије: Equus przewalskii и Equus tarpan. Популација домаћег брдског коња вековима је неплански укрштана грлима тарпанског типа са одликама арапског коња, да би се тек пред крај XIX в. у ергели Борике (данас у Републици Српској) започело са планским радом на селекцији. Створене су две линије пастува: Мишко и Барут, као и близу 30 линија кобила. После II светског рата, запати овог коња за потребе војске и резерви у „живом месу" су постојали на Власини. Домаћи брдски коњ је првенствено товарни, а затим и јахаћи коњ. Нонијус раса носи име по родоначелнику, англонорманском пастуву nonius-у који је у Мађарској ергели Међехеђеш, коришћен као пепињер. Током XIX в., за време Аустроугарске монархије, веома брзо се раширио у равничарским крајевима Војводине. У Републици Србији 1920. основана је државна ергела у Карађорђеву за узгој нонијуса. Селекцијом су створена два типа: лакши, заснован на енглеском пунокрвњаку (финијег костура и живљег темперамента) и тежи, знатно крупнији, намењен за пољопривредне радове и за потребе армије. Главне локације држања домаћег-брдског коња и нонијуса су: ергела Карађорђево, Војна установа Моровић, Стара планина (општина Димитровград).

Домаћи балкански магарац припада подврсти Equus asinus africanus. Парен са кобилом даје мулу (Equus mulus), а магарица парена са пастувом коња даје мазгу (Equus hinnus). Сматра се да су све врсте магараца настале од сивог нубијског и црвенкасто-смеђег сомалског магарца. У прошлости је држање ове расе било карактеристично за сиромашне динарске и друге пасивне планинске крајеве Србије. Углавном су то биле области са оскудним пашњацима у којима је често замењивао коња, за којег није било довољно хране. Поседује чврста и тврда копита, прилагођена каменитим стазама. Специфичан квалитет меса привлачи пажњу дијететичара, али традиција коришћења магарећег меса готово да и не постоји. Главне локације држања домаћег балканског магарца су: Резерват природе „Засавица", Стара планина (општина Димитровград) и Крчединска ада.

Иако је свињарство у нашим крајевима од давнина имало веома значајну улогу, о чему говори и Душанов законик из XIV в., прави развој свињарства отпочео је почетком XIX в. извозом свиња у Мађарску и даље на запад. Од локално адаптираних раса најзначајније су мангулица, моравка и ресавка. Мангулица је настала од некадашње шумадинке и спада у производни тип „масних" раса свиња. Кнез Милош је 1833. мађарском властелину палатину Јожефу поклонио два нераста и 10 крмача. На имању Киш Јене, селекцијом и укрштањем са племенитим расама, створен је бели (мађарски) сој. Ласасти сој селекционисан је у Срему око Руме и назива се још буђановачка свиња. Суботички сој настао је несистематским укрштањем белог соја са линколн расом, вероватно и јоркширом у рејону око Суботице. Моравка је настала укрштањем шумадинке, мангулице, беркшира и јоркшира, док је ресавка настала истовремено са стварањем моравке укрштањем шумадинке и беркшира. Специфичан квалитет меса и сланине због повољног односа „позитивног" и „негативног" холестерола, привлачи интересовање дијететичара за производе од локално адаптираних раса свиња. Главне локације држања су: околина Београда (општина Сурчин), подручје општине Уб, Резерват природе „Засавица", Бачка Паланка, Суботица, Крчединска ада.

Од локално адаптираних раса оваца у Србији заступљене су праменка и цигаја. Праменка означава домаћу примитивну овцу, која је настала у оскудним и лошим условима неге и држања. Праменка има многобројне сојеве (пиротски, сврљишки, кривовирски, бели метохијски-бардока, баљуша, сјенички, липски, каракачански и влашко витороги), који се међусобно разликују по спољашњим особинама и производним карактеристикама. Пиротска праменка се гаји претежно у источној Србији. Распростире се на територији општина Пирот и Димитровград. Млеко пиротске праменке користи се за израду пиротског качкаваља, а вуна за израду пиротских ћилима. Сјенички сој је распрострањен на подручју целе Србије. Спада у наше најкрупније праменке. Име сврљишке овце се везује за Сврљишке планине и место Сврљиг. Првобитни назив је био везан за села Лозан и Гулијан, по којима се најпре звала лозанско-гулијанска овца. Распростире се на брдовито-планинском подручју између Књажевца и Ниша. Спада у крупнији сој праменке. Бардока или бели метохијски сој добила је назив по Метохији, где је највише распрострањена. Осим Метохије гаји се и на подручју општине Димитровград (Стара планина). Један је од најмлечнијих сојева праменке. Баљуша је настала и гаји се на подручју КиМ, око Пећи, Истока, Дечана и Призрена. Влашко-витороги сој се узгаја на подручју општина Вршац и Ковин. Одликује се карактеристичним спирално увијеним, усправним роговима, који су слични роговима неких раса коза. Кривовирски сој је име добио по селу Криви Вир. Узгаја се на подручју Црноречког басена, делимично у долини Мораве и у делу Сокобањске и Зајечарске котлине. Липски сој је добио име по селу Липе, крај Смедерева. Познат је по млечности и квалитетном белом сиру. Цигаја је распрострањена у Војводини и сматра се једном од древних раса оваца. Припада старој културној раси, која је створена у Малој Азији, одакле је преко Кавказа и Босфора доспела на Балканско полуострво. У Србију је увезена из Румуније у XVIII в. Ова раса је најпогоднија за равничарске терене. Постоје два соја: чокански и сомборски. Од млека ове расе се праве познати сомборски бели сир и банатски качкаваљ.

Дивљи родоначелник балканске козе је Capra prisca. Коза се гајила на подручју Балкана још у време старих Римљана. Домаћа балканска коза је данас највише заступљена на Косову и Метохији, у Рашкој области и југоисточној Србији. Од свих врста домаћих животиња она се гаји најекстензивније и скоро читаве године је на испаши. Врло је покретљива и спретна по неприступачним, каменитим теренима.

Све домаће кокошке воде порекло од дивље шумске кокошке - банкива кокошке (Gallus bankiva или Gallus ferrugineus). Наша домаћа кокош је готово нестала, а постојало је неколико сојева: сврљишки, погрмуша или живичарка, зајечарка и др. Данас се ретко може пронаћи у свом нативном облику, јер је неплански парена са разним савременим расама кокоши. Од различитих сојева домаће ћурке, истичу се: јагодинска, паланачка и добричка ћурка. Основна намена ћурке је производња квалитетног меса. Домаћа бисерка је врло слична дивљој. Доста су нетрпељиве према другим врстама живине и увек се подвајају од других врста. Имају врло непријатан, крештав и продоран глас. Најпознатији сојеви домаће гуске су: бела сомборска, дунавска тршава, и новопазарска гуска. Сомборска бела гуска гаји се у већем броју у Војводини, а погодна је за производњу квалитетне масти и јетре. Дунавска тршава гуска (ласаста, астраганска) гаји се у крајевима поред Дунава и мања је од сомборске гуске. Новопазарска гуска је најкрупнија домаћа гуска, а заступљена је у околини Новог Пазара. Домаћа пловка (Anas domestica comunis) настала је директним припитомљавањем дивље патке.

Срђан Стојановић

ИЗВОРИ: Први извештај о стању анималних генетских ресурса у СРЈ, ФАО, 2002; FAO country report on the state of plant genetic resources for food and agriculture in 2009 -- Republic of Serbia; Republic of Serbia -- Ministry of Environment and Spatial Planning, 2010 -- First national report to the United Nations Convention on Biological Diversity; Republic of Serbia -- Ministry of Environment and Spatial Planning, 2010 -- Fourth national report to the United Nations Convention on Biological Diversity; FAO Commission on Genetic Resources for Food and Agriculture in 2010 -- The Second Report on the State of the World`s Plant Genetic Resources for Food and Agriculture; Други извештај о стању животињских генетских ресурса у Републици Србији, ФАО, 2014.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Мратинић, М. Којић, Самоникле врсте воћака Србије, Бг 1998; С. Стојановић, С. Ђорђевић Милошевић, Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији и Црној Гори, Бг 2003; Д. Иванишевић, Д. Јакшић, Н. Кораћ, Виноградарски атлас, Бг 2015; Д. Николић, Ј. М. Миливојевић, Јагодасте воћке, Бг 2015; С. Продановић, Г. Шурлан Момировић, В. Ракоњац, Д. Петровић, Генетички ресурси биљака, Бг 2015.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)