ГАРАШАНИН, Хаџи Милутин (Савић)

ГАРАШАНИН, Хаџи Милутин (Савић), трговац, члан Државног савета (Гараши код Крагујевца, око 1762 -- Барајево код Београда, 1. IX 1842). Пореклом је био из Црне Горе (Бјелопавлићи), одакле му се отац Сава Бошковић доселио у Гараше. Оженио се Пауном, сестром Арсенија Ломе. Презиме Савић одбацио је 1829. На хаџилуку је био 1837. Имао је две кћери и три сина: трговце Михаила, Луку, те Илију, потоњег министра унутрашњих послова, председника владе и творца Начертанија. Током Аустро-турског рата 1787--1791. Г. је служио у фрајкору Михаила Михаљевића, истакавши се у боју на Крушевцу. Када се вратио из рата почео је да се бави трговином. Учествовао је у Првом српском устанку. Оптужен 1812. да је запалио неко сено и побегао у хајдуке, због чега му је породица по Карађорђевој наредби пресељена у Београдску тврђаву, а имање у Гарашима спаљено. Доказавши невиност, убрзо се вратио и обновио имање. Тајно је 1813. отишао у манастир Фенек да наговори Карађорђа да се врати и покрене нови устанак. Почетком 1815. био је на састанку у Рудовцима, где је донета одлука о покретању новог устанка. Ипак се пре уговореног дана сукобио с Тур-цима, убивши у селу Докмир озлоглашеног Турчина Ингриза. Учествовао је у скоро свим важнијим биткама другог устанка (Липар, Љубић, Чачак, Пожаревац), а код Дубља је био и рањен. Био је кнез Јасеничке кнежине 1815--1825. и један од стубова Милошеве управе, у потпуности одан кнезу. Због тога је кнез толерисао његову бахатост и злоупотребе (глобљење обор-кнеза Илије Марковића 1817, коришћење државног новца за сопствене и синовљеве трговачке послове 1823). С Јованом Обреновићем требало је да угуши Ђакову буну 1825, али му се одред побунио. На захтев устаника смењен је с дужности јасеничког кнеза, али му је имање у Гарашима ипак опљачкано и запаљено. Кнез му је помогао да се пресели у Гроцку и обнови имање. И као кнез бавио се трговином, користећи положај да би значајно увећао иметак. У послове је укључио и старије синове. Био је члан првог Државног савета формираног по Уставу из 1838, а напустио га је због сукоба око висине плата и напредовања чиновника. Помогао је Томи Вучићу Перишићу приликом гушења буне маја 1839 (тзв. Јованова буна), за шта је од Савета награђен с 500 дуката. Искористио је велик број повереника које је имао као богати марвени трговац, агитујући с Вучићем у корист уставобранитеља. Током буне 1840. покушао је да се склони у Гроцку, али је за њим послата потера, па се вратио у Београд и склонио у тврђаву. С групом оптужених за изазивање нередовног стања у земљи, одбио је да ступи пред иследну комисију, па је са синовима Луком и Илијом морао да оде у изгнанство у Цариград. Ту је остао до априла 1842, јер кнез није дозволио њему, Вучићу и Стојану Симићу да се врате с осталим емигрантима. По повратку у Србију, учествовао је са сином Луком у побуни против кнеза Михаила 1842 (тзв. Вучићева буна). Потера кнежевих катана сустигла га је близу села Барајево. Погинуо је одупирући се хапшењу. Одсечена му је глава и однета кнезу, а тело следеће ноћи сахрањено у близини. Касније је пренето и сахрањено код цркве у Гроцкој.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; М. Гавриловић, Милош Обреновић, I (1813--1820), II (1821--1826), Бг 1908, 1909; Д. Страњаковић, Вучићева буна 1842. г, Бг 1936; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Д. Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Бг 1987; Р. Љушић, Прво намесништво (1839--1840), Бг 1995.

Б. Миљковић Катић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)