ГЛИШИЋ ЈОВАНОВИЋ, Деса

ГЛИШИЋ ЈОВАНОВИЋ, Деса, сликар, карикатуриста, новинар (Београд, 22. XII 1910 -- Београд, 22. II 1991). Завршила Уметничкo-занатску школу у Београду код Бете Вукановић и Љубомира Ивановића. Академскo-уметнички течај похађала између 1930. и 1932, а дипломирала 1932. у Београду. Још током школовања почиње да ради прве карикатуре угледајући сe на радове Бете Вукановић, родоначелнице карикатуре у Србији. Израђивала је портретне карикатуре колега и наставника оловком или тушем, неке брзо и скицозно, а друге са више детаља и осенчене, али увек упадљиве сличности и духовите карактеризације. Такве су карикатуре Мише Вукотића (1929), Илије Шобајића (1929), Бепа Бенковића (1931--1932) и Беле Павловић (1936), које се чувају у Народном музеју у Београду. Осим карикатуром, до II светског рата бавила се и сликарством, и то фигуралним представама интензивног колорита и експресивног геста. На јесењим и пролећним изложбама у Удружењу пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", заједно са колегама сликарима, вајарима и примењеним уметницима (1934, 1936) излаже уља на платну и аквареле. Крајем II светског рата водила је курс цртања у Крагујевцу и бавила се сценографијом. Након II светског рата опредељује се за новинарство и карикатуру. Објављује карикатуре и написе у хумористичким часописима (Ошишани јеж, Јеж, Ветрењача, Време). У монографији о два века српског новинарства, међу сто најзначајнијих новинара, помињу се имена само три жене -- Маге Магазиновић, Милице Јаковљевић Мир-Јам и Г. На изложби југословенске карикатуре 1948. у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" учествује са неколико актуелних наративних карикатура-коментара тадашње бурне политичке сцене и догађаја. Саставни део њених карикатура је информативни и едукативни текст. Уз актуелну, наративну новинску карикатуру, она и у послератном периоду негује и портретну карикатуру. Енергичним и јасно дефинисаним цртежом и конкретном дескрипцијом представила је читаву галерију савременика и културних радника. Карактеристичне су њене портретне карикатуре стваралаца као што су Владимир Жедрински (1950), Јован Кукић (1949), Стеван Боднаров (1949), Фрањо Мраз (1949) и др. На овим цртежима она се изражава комплексније и садржајније кроз полупрофил или профил, са прецизнијом дескрипцијом чији је хумор усредсређен или на портрет или на ситуације и сцене из живота. У српском кратком стрипу током 50-их година ХХ в. ширу популарност стиче лик Даре Нијагаре, коју је Г. објављивала у часопису Јеж. Саму идеју стварања женске хероине започела је нешто раније са стрип серијалом отресите српске сељанке Станојка, да би ускоро осмислила Дару Нијагару, урбану лепотицу духовитог имена, са чувеним коњским репом, која се увек налази у ведрим ситуацијама пропраћеним хуморним коментарима као подсмехом продору западњачких утицаја на моду и понашања тадашњих жена и укупног друштва. Лик ове јунакиње креиран је према вамп-жени, атрактивној плавуши тога времена, словеначкој глумици Соњи Хлебш, супрузи српског глумца Љубише Јовановића.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ивков, 60 година стрипа у Србији, Суб. 1995; Г. Станишић, Карикатура у делима југословенских уметника из збирке Народног музеја у Београду, Бг 2013.

Д. Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)