ГИНЕКОЛОГИЈА и АКУШЕРСТВО

ГИНЕКОЛОГИЈА и АКУШЕРСТВО (грч. guvnh: жена, lovgo": реч, говор; наука; фр. accoucher: порађати), медицинске гране које се баве здрављем жене: гинекологија је усмерена ка откривању и лечењу болести женског репродуктивног система, па је уско повезана и са акушерством (породиљством), које прати промене у женском телу везане за трудноћу и порођај. Најстарији записи који говоре о гинекологији датирају из периода око 1800. п.н.е. и баве се гинеколошким болестима, трудноћом и спречавањем настајања нежељене трудноће. У античкој Грчкој Хипократови записи из V в. п.н.е. садрже неколико поглавља која се односе на трудноћу и женске болести. Значајна књига везана за „женске" болести, коју је написао Соранус из Ефеса, настала је у I в. н.е.

Записа о историјском развоју г. и а. у српском народу нема много. Жене су се најчешће порађале у најпримитивнијим условима. Порођај је сматран прљавом, стидном, женском работом, која се мора обавити тајно, ван куће, у шипражју, у најбољем случају у стаји, уз помоћ жена из суседства, рођака, разних приучених бабица, или без ичијег присуства. Све што је било у вези са хуманом репродукцијом и женским полним органима је било „срамотно", а жене су биле препуштене саме себи или остављене на милост и немилост исто тако неуким, сујеверним и примитивним женама које су помагале како су најбоље могле и знале. Здравствено стање становништва у поробљеној Србији и јужној Угарској било је, у целини посматрано, веома лоше и неповољно, као што је то био случај и у оним крајевима Угарске које су држали Турци. Организоване здравствене службе, поготово било какве здравствене заштите жена, уопште није било. Такво стање је трајало све до краја XVII и почетка XVIII в.

Основано се може претпоставити да је у оквиру постепеног развоја болничког лечења (→ болнице), од краја XII в. до доласка Турака, било и медицинског знања о овој области, а то нарочито важи за оне облике лечења који су спровођени не толико у манастирима него у градовима и насељима (Цариград, Призрен, Котор, Сланкамен и др.). Тако је деспот Стефан Лазаревић у Београдској тврђави саградио пријемницу за болне: за њу је деспот 1408. тражио лекара из Дубровника, а болница је радила до 1439. Најранији помени о првим зачецима уређења стручне бабичке помоћи у Србији налазе се у Указу о уређењу Београда из 1724, који је донео аустријски цар Карло VI. У њему се предвиђа и рад бабица. У Београду и северној Србији од 1724. до 1739. спомињу се 23 бабице, које су махом биле странкиње. Међу њима била је и једна Српкиња -- Марија Николина (1731). Из тог времена потиче и акт аустријске администрације у Србији упућен митрополиту Мојсеју Петровићу, у којем се моли да он преко свештенства настоји да се искорене штетни обичаји српских жена да се кријући порађају по жбуњу, у шумама или пољима и забаченим стајицама, што често има врло лоших последица како за порођај, тако и за рођено дете. Октобра 1728. митрополит Мојсеј Петровић је одговорио на ове дописе и акције аустријске Војне администрације у Србији у вези с порађањем жена. Он је писао из Беча свим верницима и свештеницима своје митрополије „заради порожденија жен и дављениа децах", као и против других рђавих обичаја на које се жалила београдска Војна аустријска администрација.

Прва Српкиња школована, дипломирана бабица, била је Марија Димитријевић, која је 1790. завршила школу за бабице у Пешти. У другој половини XVIII и првој половини XIX в. на тлу данашње Војводине у свим градовима, али и у већини села биле су школоване бабице. Значајно је било за здравствену заштиту доношење Санитетског закона, јединственог за целу Хабзбуршку монархију, по одлуци царице Марије Терезије 1770. Почетком 40-их година XIX в. појављују се и први магистри опстетриције, прво на територији данашње Војводине, а потом и у Србији. У Београду ослобођеном од Турака, скоро читав век после спомена првих бабица у Србији, 1816. спомињу се поново бабице, и то Марија Маленовић (звана Заџика), која је касније била и у општинској служби града Београда, али која није била школована бабица.

У другој половини XIX в. почиње зидање болница у Србији. Упоредо са општим развојем целокупне здравствене службе у Србији, нарочито у Београду, почела се постепено развијати прво бабичка, а касније и гинеколошко-акушерска служба. Као стварни почетак акушерства у Србији у савременом смислу може се означити појава и почетак рада првих школованих (дипломираних) бабица, и то прво у Београду 1841. и 1845, затим у Пожаревцу, Шапцу и Мајданпеку (1853--1855), а касније у Нишу и Крагујевцу. Оне су биле школоване и дипломирале у Бабичкој школи Медицинског факултета у Пешти. Прве које су дошле у Београд биле су Полхерија Клевери (1841) и Еуфимија (Фемија) Петковић Хамерил (1845). Године 1849. градски физикус града Београда (иначе и магистар опстетриције) постаје др Константин Гадеши (1800--1857) из Новог Сада, који 10. I 1850. саставља и прво Упутство за дипломиране бабице, на четири стране у 19 табака и предлаже га Министарству унутрашњих послова. У Београду, 1850. ради већ пет дипломираних бабица, а град има нешто преко 15.000 житеља.

Децембра 1879. Народна скупштина Србије је усвојила Закон о чувању народног здравља (тзв. „Санитетски закон" или „Владанов закон", по министру здравља Владану Ђорђевићу) у којем, између осталог, члан 12. прописује да „свака општина у Србији која има преко 5.000 душа становништва мора издржавати по једну дипломирану бабицу; веће вароши морају имати на сваки кварт по једну такву бабицу." Године 1881. издато је и Упутство за бабице, са бележником односно дневником (протоколом) стручног рада (евиденције), који је свака бабица била дужна да води. За развој г. и а. у Краљевини Србији од огромног значаја је било оснивање школе у Београду, за чије оснивање је највеће заслуге имао др Ј. Ј. Јовановић, тадашњи шеф Гинеколошко-акушерског одељења (од 1896) у Београду. Прва школа за бабице у Србији отворена је у Београду, 18 година после доношења Санитетског закона. У Закон је унета и одредба о Школама за бабице, која је ступила на снагу 1. III 1881. Схвативши огромну потребу Србије за бабичким кадром, Јован Ј. Јовановић је 1897. поднео представку Министарству унутрашњих дела са захтевом да се Школа отвори с обзиром на то „да је Србија остала једина земља у Европи која те установе нема". На ову представку Министарство унутрашњих дела је 27. VIII 1899. донело позитивно решење. Тиме је почео рад ове установе која је имала огромне заслуге за стварање великог броја квалитетног бабичког кадра, што је изузетно допринело побољшању здравствене заштите жена у тадашњој Краљевини Србији.

У другој половини XVIII, а нарочито у првој половини XIX в. у области г. и а. долази до још једне важне промене. У том периоду у градовима данашње Војводине појављују се хирурзи и лекари -- магистри опстетриције, претече данашњих лекара специјалиста гинеколога-акушера. Наиме, још 1749, Герхарт ван Свитен, реформисавши Мед. ф. у Бечу, а потом 1770. и Мед. ф. у Пешти, увео је, поред академског назива и степена доктора медицине и доктора хирургије, још и степене магистра хирургије, магистра опстетриције (Magister Artis Obstetriciae), који су се стицали полагањем посебних, допунских испита после завршених студија медицине и дипломирања са степеном доктора медицине. У периоду који је трајао преко 60 година (1810--1872), број лекара-магистара опстетриције се повећао и у Војводини и у Србији, јер се у целини број лекара иначе повећао.

Прва болничка породилишта у Војводини спомињу се у Сомборској болници 1847, а потом у Новом Саду 1873, у оквиру Одељења за унутарње лекарство, а водили су их: у Сомбору хирург -- магистар опстетриције Габријел Јаблонаи, а у Новом Саду лекар-породничар Светозар Максимовић. За развој г. и а. у Србији и Војводини од посебног значаја је био настанак и почетак рада грађанских (цивилних) болница. У оквиру једне такве установе у Београду настало је и прво акушерско-гинеколошко одељење (1895) у Србији и Војводини, из којег ће израсти касније тзв. Женска болница краљице Драге (1902), а потом 1921. Гинеколошко-акушерска клиника Мед. ф. Универзитета у Београду, која је почела са радом 1923.

Први директор Гинеколошко-акушерске клинике Мед. ф. у Београду био је Милош Богдановић, који је на позив Мед. ф. дошао из Пеште у Београд и формирао Катедру за Гинекологију и акушерство. Њега је наследио Светислав Барјактаревић, који је управљао клиником од 1937. до 1948. и истрајно се борио да Гинеколошко-акушерска клиника добије своју зграду (она је била скоро завршена 1940, али се тај подухват изјаловио због ратних догађаја). Клиником су после њега управљали: Синиша Тасовац, Босиљка Милошевић, Војин Шуловић, Невенка Јужњић, Спасоје Петковић и др.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Јеремић, Медицинске прилике у Земуну 1750--1900, Бг 1937; Р. Катић, Српска медицина од IX до XIX века, Бг 1967; Н. Радуновић (ур.), Јуче, данас и за сутра: 80 година рада (1923--2003) Института за гинекологију и акушерство Клиничког центра Србије, Бг 2003.

Н. Радуновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)