ГАВРИЛО II (Михајловић)

ГАВРИЛО II (Михајловић), патријарх пећки (Сарајево, почетак XVIII в. -- Пећ, 1752). У изворима се његово презиме јавља у облицима Михајловић (по оцу Михајлу), Микић и Михић, име му је добило народни облик -- Гавра, а називан је и Сарајевац. За митрополита дабробосанаског хиротонисан је 1741. Није био омиљен јер су га сумњичили за изненадну, тајанствену и напрасну смрт његовог претходника, митрополита Мелетија (Миленковића). Убрзо је дошао у сукоб са црквеном општином у Сарајеву јер је наплаћивао више него што је одређено. Живео је попут ага и бегова, облачио хаљине неприличне свом чину, јахао обесне хатове, придворни клир повећао на 15 лица, уз себе држао више турских јасакчија. Био је преке ћуди, самовољан и строг у кажњавању, а сумњичен да нагиње унији. Да би се одржао на катедри, много је трошио на подмићивање турских власти, због чега се задуживао код Јевреја. После жалби, Црквена општина сарајевска, свакако са знањем цариградског патријарха, поднела је тужбу властима. Спор је почео пред сарајевским мулом, а завршен пред везиром у Травнику. Ахмет-паша Ћуприлић збацио га је са катедре 15. V 1752, а сарајевска црква је у спору утрошила сву готовину и остала у дугу од 17.500 акчи. Као митрополит сарајевски израдио је, осветио и потписао много антиминса за храмове. Како многи нису употребљени, његови наследници су брисали његово име, потписивали своје и давали их на употребу. Хиротонисао је у манастиру Дужи архимандрита Симеона Кончаревића за епископа далматинског и издао му грамату. Г. је одмах по збацивању купио од султана Махмуда I берат да може заузети пећки трон. Задужио се да би платио пешкеш и таксе султану. На трон пећких патријараха званично није био устоличен јер се после педесетак дана по добитку фермана на путу у Пећ смртно разболео „нападнут од неке болести". Пет дана пре смрти предао је патријарашко право свом наследнику Гаврилу, епископу нишком. Оставио је тестамент и молбу султану да дажбине и таксе које је платио буду враћене његовим повериоцима који покажу признанице о његовом задужењу, а да се одбију његови наследници који буду тражили да тај новац припадне њима. У савременим записима називају га „мними патријарх", тј. онај који је само сматран патријархом, због чега га неки историчари не уносе у листу српских патријараха.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг II 1903, V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Православна Далмација, Н. Сад 1901; Г. Елезовић, Атанасије II, Гаврило II и Гаврило III, пећки патријарси, Ср. Карловци 1937; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)