ГАГИЋ, Јеремија

ГАГИЋ, Јеремија, писар, секретар Правитељствујушчег совјета, конзул (Претоке, Шумадија, 1. V 1783 -- Венеција, 1859). Са десет година отишао је у Нови Сад код рођака Вука Мариновића, под чијим се патронатом школовао у Свјатовознесенској школи Пантелејмона Хранисављевића Бирчанског у Руми. Неко време бавио се трговином у Земуну, а 1806. прешао је у Србију. Био је писар и секретар Правитељствујушчег совјета. Учествовао је у неколико дипломатских мисија. Прикупљао је помоћ за устанике у Трсту, а у Бечу је боравио због отварања аустријске границе према Србији 1806. Током 1807. био је члан депутације која је код генерала Михељсона, у главном стану руске Дунавске војске, договарала помоћ за Србију и савез за заједничку акцију против Турске. Учествовао је и у изради руско-српске Паулучијеве конвенције 1807. Због опредељења за русофилску струју Карађорђевих противника отпуштен је и неко време обављао је дужност секретара Миленка Стојковића. Од 1811. у руској је служби, најпре при Дунавској војсци а од 1813. у Министарству иностраних послова. Конзул Русије у Дубровнику постао је 1815. За дипломатске заслуге награђен је племићком титулом 1850. Пензионисан је 1856. Као конзул у Дубровнику био је главни извештач руске владе о ситуацији у Црној Гори. Добар познавалац политичких прилика у њој, био је у блиским приватним везама са црногорским владарима, па и са Петром II Петровићем Његошем, којем није увек пружао политичку подршку. У младости се бавио књижевним радом, али су му рукописи пропали. Аутор је мемоарског дела Дневник мој у Сербии от 1804. года (објавио Р. Петровић, Браство, 1939, 30). Иако се сачувани део Дневника односи само на време до 1808, Вуку Караџићу, који га је од Г. добио 1834, послужио је као један од најдрагоценијих извора за писање Правитељствујушчег совјета. Урадио је и два превода са руског, али су она изгубљена. Сачувана је и објављена 1909. само посвета Благонравија двојици синова Миленка Стојковића. Осим преписке коју је водио са писцима и ученим људима свога доба (В. Караџић, Ј. Копитар, Л. Мушицки, Д. Давидовић, Л. Ранке), аутор је и Списка српских штампаних и рукописних књига, који је израдио у Бечу 1816/17, а који је пронађен у Збирци рукописа грофа Н. П. Румјанцева у Москви.

ИЗВОР: Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, I, Бг 1955.

ЛИТЕРАТУРА: ЛМС, 1838, 42; 1839, 46, 138; Јавор, 1886, 11; ГНЧ, 1899, 19, 196; Споменица 50-годишњице Београдске трговачке омладине, Бг 1931; Д. Вуксан, Петар II Петровић Његош и његово доба, Цт 1951; Љ. Дурковић Јакшић, Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), Бг 1957; Р. Љушић, Вук о Српској револуцији, Г. Милановац 1990; Вожд Карађорђе, I, Смедеревска Паланка 1993; Историја српске државности, II, Н. Сад 2001.

А. Столић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)