ГЛАВНЕ ШКОЛЕ

ГЛАВНЕ ШКОЛЕ, посебан тип световне или секуларне основне школе предвиђене Фелбигеровом школском реформом, односно уредбом „Општи школски ред" царице Марије Терезије из 1774. у Аустрији. Оне су осниване у већим градовима и при манастирима, најчешће као троразредне школе. Tакав тип школе, али под извесним надзором српског свештенства, предвиђен је и Школским уставом из 1776. за српске школе на подручју Јужне Угарске и Баната, као и реформским подухватима Т. Јанковића Миријевског, У. Несторовића и Ђ. Натошевића. Остали типови српских основних школа јесу: тривијална или мала школа (која је отварана у сваком месту или селу, неподељена школа, са једним учитељем) и нормална (у седишту провинције или школских надзорника, са четири добра учитеља). Поред ових школа Натошевић је предвидео и неку врсту тзв. недељне („повторне") основне школе, за омладину између 12 и 14 година живота која није настављала школовање. Г. ш., заједно са тривијалном школом, за разлику од нормалне школе, представљала је „нижи" тип основне школе. Међутим, за разлику од тривијалне (у којој су се учили читање, писање и рачун, као и веронаука) у њој су се, као и у нормалној четвороразредној школи, само у мањем обиму, по Несторовићевом нацрту, поред веронауке, учили: читање, писање, граматика и правопис националног језика, вежбе у слободним саставима, калиграфија и основне рачунске радње. У случају да је четвороразредна, уче се још и механика, биологија, географија и математика. Касније, када је изричитим одредбама Рескрипта из 1868. она и постала четвороразредна, чиме се изједначила са нормалном школом, предвиђени су и цртање и још један језик. Са завршеном г. ш. могло се прећи у виши разред нормалне школе или отићи у гимназију. Због тога што се у овим школама све до увођења реформисаног народног језика (1777--1790) настава изводила -- како је то Несторовић рекао -- на мало коме разумљивом језику, било је доста проблема. Због тога што није била на немачком или на латинском језику, отежан је био прелаз у гимназију или друге средње школе. Школским уставом из 1805, параграфом 117, предвиђено је да се при г. ш. организују и тромесечни течајеви за учитељске кандидате тривијалних школа, на којима би се предавали: основна начела педагогије, наука о вери, немачки језик, рачунање, педагогија, методика наставе познавања слова, читање, краснопис, правопис и диктатно писање. На сведочанствима кандидата који су завршили овај течај писало је: „Може се употребити као учитељски помоћник", што је значило да су могли као учитељски помоћници радити најмање годину дана у тривијалним школама. Тек када напуне 20 година и положе испит за сталног учитеља, могли су радити као стални учитељи у тривијалним школама. За учитеље главних и нормалних школа предвиђени су шестомесечни течајеви при нормалним школама или припрема у посебним школама (нпр. у сентандрејској Препарандији од 1812. или у сомборској Препарандији од 1816). У Србији (Кнежевини Србији) након доношења Плана за школе како имају постојати (1836) омогућено је отварање већег броја основних (нормалних) школа. Отворене су и три г. ш. (у Шапцу, Чачку и Зајечару), с тим што су се овде тако називале средње школе или доцније дворазредне полугимназије.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку, Ср. Карловци 1929; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; С. Ђунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Бг 1970; Р. Достанић, Натошевићева реформа школа, Н. Сад 1987; Н. Гавриловић, Урош Несторовић -- живот и дело, Со 2003.

П. Јанковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)