ГОЛИЈА

ГОЛИЈА, планина у југозападној Србији, која је на источној страни ограничена долинама река Рашке и Ибра, на југу долином Људске реке, леве притоке Рашке, а на западу долином ивањичке Моравице. Северна граница планине није јасно изражена и ту се на њу надовезује планина Радочело. Планина се лучно протеже правцем запад-исток на дужини од 32 км. Највиши врх је Јанков камен (1.883 м). Највећи део планинске масе је од палеозојских филита и серицитских шкриљаца из карбона, који припадају ивањичкој серији. Међу њима спорадично избијају терцијарни кварцлатити и кварцмонцонити, гранодиорити и гранити. На ширем подручју, у виду острваца запажају се метаморфисани кварцни конгломерати и хлорит актинолитске стене такође карбонске старости. Непропусна геолошка подлога и обиље падавина чине Г. богату водом. Рудни рејон Г. карактеришу ендогена лежишта магматогеног порекла. Отуда је њихово стварање и просторни размештај у тесној вези са тектоно-магматским процесима који су се одиграли у олигомиоцену, укључујући и структурно уобличавање рудоносног простора. Северни део рудног реона Г. одликује се углавном појавама и лежиштима антимона (Лиса-Глијеч, Ајдучко брдо), олова и цинка (Осоница), односно елементима нижетемпературног стварања. Биљни свет Г. чини око 1.100 биљних врста. До висина од око 500 м доминирају храстове шуме. На северно и североисточно експонираним теренима су букове шуме. На површинама високим између 500 и 1.000 м су мешовите шуме букве и јеле или букве и смрче, а изнад 1.000 м успева само смрча. На планини постоје три резервата заштићене шуме, тресавских и језерских екосистема. Године 2001. подручје планине Г. стављено је под заштиту као Парк природе Голија и сврстан у 1. категорију заштите као природно добро изузетног значаја. Површина парка је 75.183 ха, а налази се на надморској висини између 416 и 1.833 м н.в. Нижи делови планине, до висине од око 1.200 м густо су насељени малим селима, која су најчешће дисперзивног типа. Насељеност планине дозвољавају земљишта погодна за обраду и узгој жита, кромпира и воћа. Већих насеља нема. Прометне комуникације мимоилазе ову планину. Најзначајнији пут је на њеној западној периферији и повезује Ивањицу и Сјеницу.

ЛИТЕРАТУРА: А. Антоновић, „Торијум у Србији", Весник -- геологија, хидрологија и инжењерска геологија, 2002, 52; М. Симић, „Металогенетске карактеристике северног дела рудног рејона Голије", Весник -- геологија, хидрологија и инжењерска геологија, 2003, 53; Д. Миљановић, „Стање животне средине на подручју Парка природе 'Голија'", ГСГД, 2005, 85, 1; А. Милановић, Б. Миловановић, „Приказ климатских карактеристика Голије у функцији евалуације простора", ЗРПМФ, 2010, 58.

Т. Лукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)