ГЕРМАН

ГЕРМАН (Ђорић), патријарх српски (Јошаничка Бања, 19. VIII 1899 -- Београд, 27. VIII 1991). Као свештенички син, са световним именом Хранислав, завршио је богословију у Сремским Карловцима (1921) и Богословски факултет у Београду (1942). Радни век отпочео је 1924. као епископски ђакон и писар Духовног суда у Чачку, потом вероучитељ у гимназији. У чин свештеника рукоположен је 1927. и служио као парох у Миоковцу (до 1931), потом у Врњачкој Бањи и био архијерејски намесник Среза трстеничког (до 1938). Уређивао је Преглед, лист Жичке епархије, и календар Свети Лазар. Превео је на српски житије Св. Петке. Референт Синода постао је 1938. и уређивао патријаршијску библиотеку, а као главни секретар био је главни и одговорни уредник Гласника. Оставши удовац, замонашен је 1951. у манастиру Студеници и изабран за викара патријарха Викентија са титулом епископа моравичког. Изабран је 1952. за епископа будимског, али епархију није могао да прими због одбијања комунистичких власти у Будимпешти. Администрирао је Будимљанско-полимском епархијом 1955--1956, када је примио жичку епархију.

За патријарха српског изабран је 1958, а устоличење је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој патријаршији. Постао је патријарх у деценији у којој су два српска патријарха у кратком времену преминула (Гаврило 1950, Викентије 1958), а у којем је крути комунизам мало омекшао, додуше само привидно. Желео је да се подигне нови свештенички кадар отварањем нових богословија (Сремски Карловци, Крка, Цетиње) и стварањем елементарних услова за њихово образовање. У том циљу настојао је да одржи БФ и његов наставнички кадар, да обезбеди уџбенике за студенте факултета и ученике богословија. Бринуо је о монаштву и за њихово образовање основао Монашку школу у манастиру Преображења, потом у манастиру Острог, али оне нису биле дугог века. Осим парохија попуњавао је и епархије, хиротонисао близу 30 архијереја. Оснивао је епархије у земљи (врањска, бихаћко-петровачка) и иностранству (источноамеричка и канадска, средњозападноамеричка, западноамеричка, западноевропска и аустралијска, аустралијско-новозеландска, канадска). Tражиo je да држава Цркви врати одузета имања и да дозволи наставак изградње храма Св. Саве, што је остварено тек 1985.

Својим примером подизао је дух задужбинарства, подигавши цркву задужбину у свом селу Великој Дренови и нови храм манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури. Свестан важности писане речи, основао је Завод за умножавање и новинско-издавачку установу „Православље". У његовом времену јавили су се црквени листови Православље, Светосавско звонце, Теолошки погледи и повремена ревија Српска црква у прошлости и садашњости. Издавачка делатност која је замрла после II светског рата оживела је и донела неколико стотина наслова књига. Такође је основао Завод за израду свећа.

У његово време изграђене су капела Св. Петке у Раковици, црква на Карабурми, богословија у Крки, нова зграда ПБФ у Београду и настављени радови на храму Св. Саве чије је темеље поново осветио. У кругу патријаршије саградио је салу Православног народног универзитета и одобрио рад Верско-добротворног старатељства. Црквено благољепије доведено је до врхунца. На генералној скупштини Светског савета цркава 1968. у Упсали једногласно је изабран за првог од шест председника за наредни период, што је прихватио тек када се СА Синод са тим сагласио. У његово време прослављени су многи јубилеји: 1.000-годишњица Свете Горе, 750 година аутокефалности Српске цркве, 800 година од рођења Св. Саве, 50 година од васпостављања српске патријаршије, шест векова од Косовског боја, седам векова Жиче, шест векова Горњака и др. Од прворазредног националног значаја био је пренос посмртних остатака цара Душана из Патријаршије у цркву Св. Марка 1968, а осветио је Спомен-цркву у Јасеновцу (1984) и много других српских светиња. Бринуо је о Србима у исељеништву оснивањем неколико заграничних епархија и постављањем епископа.

Као патријарх поклонио се 1959. светим местима у Палестини и посетио патријархе цариградског, јерусалимског, антиохијског, александријског и, поново, Свету Гору и Хиландар. Посетио је сестринске цркве: Руску цркву (1962, када је промовисан за почасног доктора Московске духовне академије, и 1968, приликом прославе 50-годишњице руске патријаршије), Румунску, Бугарску, Јеладску (1964. добивши највише грчко одликовање), Пољску, Чехословачку, као и кентерберијског архиепископа. Био је домаћин антиохијском, јерусалимском, руском, бугарском, румунском, александријском, васељенском патријарху, те атинском, кипарском, карелијско-финском и англиканском архиепископу. Три пута је посетио Светски савет цркава у Женеви и дочекивао њихове представнике, а 1969. посетио је Англиканску цркву и тиме вратио посету. Посебну пажњу посветио је Хиландару (четири посете) и учествовао у прослави 1.000-годишњице Свете Горе (1963). При Верском добротворном старатељству основао је Хиландарски одбор и саградио манастир Сланци код Београда као метох хиландарски. Испољио је велику храброст у деликатном времену и издржао тешка искушења током свог патријарховања, у првом реду два раскола: америчког (1962), који се завршио и осудом епископа америчко-канадског Дионисија (1963), и оснивања тзв. МПЦ (1967) уз подршку комунистичких власти. Колико год да су Српска црква и патријарх Г. добијали подршку из иностранства, све су више били подвргнути пресији од стране домаћег режима. Одбио је аутокефалност МПЦ и признање македонске нације. Рушење Његошеве капеле на Ловћену није успео да спречи иако је помогнут од културне и научне јавности српске и целог света, што за комунистички режим није било довољно. Неки акти комунистичких власти директно су оштетили СПЦ: Закон о национализацији грађевинског земљишта и најамних зграда из 1960. осакатио је црквену имовину, а Устав СФРЈ из 1974. поставио је темељ шиптарском сепаратизму на Косову и Метохији. Тражио је да се призренској богословији врати задужбина Симе Игуманова у Београду и да се Срби и српске светиње на Косову заштите од шиптарског терора. Врхунац храбрости био је када је са СА Синодом и СА Сабором одбио комунистички захтев да СПЦ подржи предлог да се Јосипу Брозу 1973. додели Нобелова награда за мир коју су подржали реис-ул-улема, Реформаторска и Евангелистичка верска заједница. Сломио је кук 1989. и остао везан за кревет, због чега је предао трон наследнику, али је до смрти на богослужењима помињан као патријах српски. Уз патријарха Пајсија Јањевца најдуже се, преко 30 година, налазио на трону српске цркве. Сахрањен је у храму Св. Марка у Београду. Његов живот и рад већ су постали предмет проучавања: о патријарху Г. је Георгиос Нектариос Лоис у Солуну, на Богословском факултету, одбранио докторску дисертацију.

ЛИТЕРАТУРА: „Патријарх српски Герман", у: Споменица поводом двадесетогодишњице његовог патријарашког служења 1958--1978, Бг 1978; М. Д. Јанковић, „На путу стварности, осврт на живот и рад Патријарха Германа", Гласник, службени лист СПЦ, 1991, 9; Gewvrgio" Nektavrio" Aq. Lovh", O Patriavrch" twn Sevrbwn Germanov". Bivo"Dravsh (1958--1990), докторска дисертација, Солун 2006.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)