ГОТИКА

ГОТИКА, стил у средњовековној уметности настао у XII в. у Француској који је трајао до краја XV в. У архитектури је карактерише употреба ребрастог свода, преломљеног лука и контрафора који су омогућили стварање скелетне конструкције и виткост форми. У раној фази фасаде су подељене хоризонтално и вертикално, да би у даљем развоју вертикализам преузео примат. Посебна пажња посвећена је обради западне фасаде која се украшава скулптурама и специфичној обради портала и прозора са карактеристичним преломљеним луком. Издужени прозори постепено добијају на ширини па постају вишеделни, а лукови изнад отвора добијају копљасти облик. Уз стубове се постављају мање колонете са посебним капителима који се касније повезују у заједничку целину. Постепено они постају све тањи да би током XV в. сасвим ишчезли. Обраду људске фигуре карактеришу вертикализам, статичност, строго држање и стилизована одећа. Тенденција ка имитирању природних облика доводи до натурализма у обради скулптуре. Прозорски отвори украшени су витражима.

У уметности Далмације и средњовековне Србије г. се јавља у другој половини XIII в. Елементи готичке уметности појављују се у северним областима српске државе посредством приморских мајстора из Бара, Котора и Дубровника. Одлука дубровачког Малог вијећа из 1314. којом се забрањује одлазак мајстора у Србију, у време изузетне градитељске активности у обе средине, илустративан је пример учешћа приморских мајстора у унутрашњости земље. Француски готички обрасци прилагођени су у Италији романској традицији. Г. је продрла у италијанску архитектуру облицима, орнаментима и појединостима конструкције, али је задржано романско схватање простора и пропорција. На сличан начин она је усвајана и у западним областима српске средњовековне државе.

Спољња припрата Богородичине цркве у Студеници са благо преломљеним луком западног портала и крстастим сводом најстарији је до сада познати пример уплива г. Доведен је у везу са градитељима из Котора, града који се од 1185. до 1371. налазио под српском влашћу државе Немањића. Преломљеним готичким сводом наткривена је црква у Богдашићима у Боки которској, коју је 1269. подигао зетски епископ Неофит. Црква манастира Давидовице из 1281, задужбина жупана Димитрија, унука Стефана Немање, чији је градитељ дубровачки мајстор Десина де Риса, такође је добила готичку сводну конструкцију. Снажнији уплив г. везан је за ктиторску делатност краљице Јелене, жене српског краља Уроша I. Први споменик на којем су готички утицаји јако изражени је црква манастира Градац на Ибру. Утицаји се уочавају у појединим конструктивним елементима и већини украса, као и у општем утиску у унутрашњем простору. Готички су: облик ребара крстастог свода, тролисне и четворолисне розете, контрафоре, лукови портала, бифора, слепе аркаде под кровним венцем и на источном зиду које су преломљене у темену. Ови облици су познати и романичкој и исламској архитектури, али изузетна осветљеност -- остварена великим прозорима и широком куполом над средњим травејем, који је отворен на све четири стране -- одлика је готичке архитектонске мисли. Најближе паралеле налазе се у средњој и јужној Италији. Појединости градачког мермерног украса могу се довести у везу са раноготичком архитектуром Запада и крсташког градитељства у Јерусалимском краљевству. Градачка црква представља и најисточнији снажан продор овог западног грађанског стила у градитељство византијске традиције XIII в. Краљица Јелена која је владала јужним Приморјем била је ктитор фрањевачких манастира у Котору, Улцињу, Бару и Скадру, освећених 1288. Апсида которског манастира била је засведена крстастим сводом. Готички елементи јављају се на цркви Св. Сергија и Вакха на Бојани. Једноставна фасада цркве са два уска прозора компонована је под утицајем сличних цистерцитских решења, а могући јужнофранцуски узори остварени су блиским контактима српске владарске породице са напуљским двором који је окупљао велик број Француза, претежно Провансалаца. Готичко-ренесансној архитектури Котора припада палата Драго, као и остаци неких кућа. У граду је сачувано неколико кућних врата готичко-ренесансних оквира оивичених мотивом штапа. Романичко-готички и готички утицаји јављају се на цркви манастира Дечани, чији је градитељ фра Вита из Котора. Готички је систем ребрастих сводова изнад наоса и нартекса, као и високе бифоре какве се јављају на широком италијанском подручју чије градитељство је протомајстор добро познавао. Готичке облике добило је постоље под Христовим троном у западном порталу припрате, а готичком стилском изразу припадају и усковитлане одежде Христа и Св. Јована. Људске и животињске главе и фигуре на конзолама подстрешних аркадних фризова имају готичка обележја. Налази камених делова једног прозора с преломљеним луком, Сашке цркве у Новом Брду, указују на утицај готичког стила. Готски прозори се налазе и на остацима апсиде тробродне базилике у Старом Тргу у Трепчи. У области властеоске породице Балшић готички облик лукова и сводова јавља се на цркви манастира Старчева који је саграђен 1378. Готичке појединости на порталу и поткровним венцима јављају се у области породице Косача, на цркви Св. Сергија и Вакха на Подима код Херцег Новог. Без обзира на верску припадност култних грађевина у Босни из прве половине XV в., готичка стилска обележја видљива су у преломљеним теменима лукова и сводова, облицима портала или прозора и на рељефном украсу фасада.

Стил карактеристичан по свом лутању између романичког и готског, уз утицаје ренесансе, и у скулптури је примењиван на широком простору од Дубровника до Улциња и преношен у северне крајеве земље. У таквом стилском споју израђени су високи стубови клаустра фрањевачког манастира у Дубровнику, на којем је око 1345. радио мајстор Михоје Брајков из Бара, као и циборијум которске катедрале (1362), чији се фигурални рељефи са сценама из живота Св. Трифуна и тролисни луци везују за француску г. Романичко-готском стилу припада и неколико капитела и фигура светитеља урађена у високом рељефу из которског лапидарија. Комбиновањем елемената цветне г. и ренесансе украшен је портал Бизантијеве палате у Котору из XV в. Преломљени лук и пропети лавови са штитовима на капителима уоквирени су венцем који носе пути од ловоровог и храстовог лишћа и винове лозе са гроздовима које кљуцају птице. Са стране су представљена два анђела у лету залепршаних драперија. У лунети је представљен пантер са кацигом на глави и штит са грбом Бизантија. У фрањевачком самостану налази се касноготичка круна бунара са слепим висећим медаљонима Христовог монограма.

У сликарству, г. се у Приморју јавља у симбиози са византијским или ренесансним елементима. У живопису Св. Марије Колеђате у Котору из око 1300, који у главним цртама припада византијском сликарству, цртеж лица појединих фигура обликован је са више натурализма, уз задржану готичку љупкост. Сличних одлика је и сликарство у катедралној цркви уз извесну робусну ноту грубог цртежа. Продори ренесансе у византијско-готичку симбиозу присутни су на фрескама которске цркве Св. Михаила изведеним средином XV в. Романичко-готском утицају приписују се веристички насликане биљке пред ногама Стефана Дечанског и Душана који су приказани са отвореним крунама готичког типа на ктиторском портрету у цркви Св. Стефана у Дуљеву насликани око 1340. Романичко-готском или раноготском утицају приписују се и златне мамузе које краљеви носе на ногама. Још од времена Кулина бана у Босну су с Приморја долазили сликари. Сандаљ Хранић ангажовао је дубровачког сликара Џивана Угриновића да ослика једну салу у његовој палати у Дубровнику, а потом га је ангажовао да ради у неком од његових утврђених градова ‒ Кључу, Самобору или Благају. Угриновићево стваралаштво настало је спајањем византијске и уметности средоземне г. Готичко-ренесансна схватања донео је у Босну сликар Ловро Добричевић који је по поруџбини фрањевачке викарије израдио три олтарска полиптиха са дуборезним оквирима.

ЛИТЕРАТУРА: Ц. Фисковић, „O умјетничким споменицима града Котора", Ј. Максимовић, „О средњовековној скулптури Боке Которске", Споменик САН, 1953, 103; Ј. Максимовић, Которски цибориј из XIV века и камена пластика суседних области, Бг 1961; Ј. Нешковић, „Црква манастира Давидовице на Лиму", Саопштења, 1961, 4; В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа, Бг 1963; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; Ђ. Бошковић, Архитектура средњег века, Бг 1976; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1985; В. Ј. Ђурић, „Уметност у Босни: између јадранских градова и Србије", у: Српска уметност у средњем веку, II, Бг 1997; Д. Војводић, „Српски владарски портрети у Дуљеву", Зограф, 2002--2003, 29; В. С. Јовановић и др., Ново Брдо, Бг 2004; О. Кандић, Градац: историја и архитектура манастира, Бг 2005; Б. Тодић, М. Чанак Медић, Манастир Дечани, Бг -- Високи Дечани 2005; Р. Вујичић, Средњовековна архитектура и сликарство Црне Горе, Пг 2007; В. Живковић, Религиозност и уметност у Котору: XIV‒XVI век, Бг 2010.

Бранка Гугољ

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)