ГОРЊА ДОБРИЊА

ГОРЊА ДОБРИЊА, село у пожешкој Црној Гори, у гоњем делу Добрињске реке (притока Скрапежа, слив Западне Мораве), 22 км североисточно од Пожеге. Локалним путем повезано је са магистралним путем, који спаја општинско средиште Пожегу са Ваљевом. Насеље је дисперзивног типа и протеже се по обе долинске стране на 480--750 м н.в. Село се помиње од 1476. Староседеоци су досељени у другој половини XVII в. и у XVIII в. из Црне Горе, Бихора и Осата у Босни. Током друге половине XX в. дошло је до депопулације. Године 1948. било је 891, а 2013. 428 становника, од којих 99,5% Срба. У пољопривреди je радилo 82,7% економски активног становништва. У селу сe налазе православна црква, четвороразредна основна школа, амбуланта и конак кнеза Милоша Обреновића, који је овде рођен 1783.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Св**.** Петра и Павла у Г. Д. представља један од значајнијих православних храмова, који припада важним местима сећања династије Обреновић на подручју Србије. Подигао ју је кнез Милош 1822. у свом родном месту, а у спомен на свог оца Теодора. Подужна камена грађевина засведена полуобличастим сводом, у тадашњем црквеном градитељству Србије истицала се чврстим материјалом од коjeг је грађена и својом меморијском функцијом. Приликом грађења цркве, према речима Јоакимa Вујића, из опште гробнице пренети су земни остаци оца кнеза Милоша Теодора Михаиловића и сахрањени уз њу. Црква је добила нови иконостас 1883, дар краља Милана Обреновића. Иконостас је подигнут као ниска истористичка олтарска преграда са иконама Лазара Крџалића. На самом иконостасу истакнут је ктиторски натпис: „Књазу српском Милошу Обреновићу I за спомен краљ Србије Милан I 1883". Овај натпис идеолошки повезује оснивача династије Обреновића са краљем Миланом, првог кнеза са првим краљем, што је био део пропагандних програма последњих Обреновића. Уз цркву се налази више гробова, укључујући гроб Теодора Михаиловића, оца кнеза Милоша, као и споменик палим борцима у балканским ратовима. До цркве је кнез Милош подигао чесму и чардак 1860, као задужбину своме оцу. На тај начин заокружио је креирање трајне меморије на њега.

Н. Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, II, Бг 1902; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1796--1848, Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882--1914), Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)