ГУСКА

ГУСКА, свака птица племена Anserini из породице пловки (пловуша, Anatidae) из реда Anseriformes. У поређењу са друга два племена, лабудовима и паткама, г. су средње величине и са средње издуженим вратом, јаким и високим, бочно стиснутим кљуном прилагођеним за кидање биља. Врхови крила и реп су увек црни или тамномрки, а надрепак и подрепак су бели. Снажне ноге усађене су ближе средини тела, што омогућује ниже тежиште и стабилност при ходу, а прилагођеност је за кретање на сувом. У Србији живе два рода, крупне сиве г. (Anser) чије су ноге ружичасте или наранџасте, кљунови у просеку снажнији а перје горње стране најчешће сивомрко, и већином ситније црне г. (Branta) са црним ногама, црним перјем на већем делу главе и врата, мање робусним кљуновима и општом тамнијом бојом перја. Дивља г. (Anser аnser), позната и као сива г., најкрупнија је г. у Србији и изворна је врста свих западних сојева домаће г. Има крупну главу и масиван наранџаст или ружичаст кљун с белим рожним „ноктом" на врху, и ружичасте ноге. Дугачка је 68--91 цм, а распон крила јој је 147--180 цм. Сивомрке је боје, тамније на глави, а светлије на грудима и трбуху, који је, мање или више, посут тамним пегама. Покривна пера крила су светлосива. Врло су бучне и у лету и на тлу, а гакање им је као код домаћих г. Женка за три дана сагради велико гнездо на тлу близу воде у густишу тршћака и снесе 4--6 (или више) беличастих јаја и на њима лежи око месец дана. Млади су покретљиви дан-два после излегања и за мајком напуштају гнездо. Полећу у узрасту од око осам недеља. Раније честа и распрострањена по барама и ритовима дуж већих река у Србији, дивља г. је, услед исушивања средином XX в. постала сасвим ретка и гнездила се само на врло малом броју места у Војводини. Почетком XXI в. популација је почела да се обнавља и процењена је на око 250 парова, који се гнезде махом у Бачкој и Банату. У периоду сеобе и зимовања појављује се у већем броју (у хиљадама) на великим воденим површинама, заједно са другим врстама г. Главна зимовалишта су на Дунаву. Глоговњача (Anser fabalis) је нешто мања г. Не гнезди се у Србији, али је некада била врло присутна на сеоби и зимовању на многим пољима у близини вода. Почетком XXI в. постала је врло ретка и малобројна у Србији. Појављује се у малим јатима заједно са другим врстама г. То је северна смеђесива г., глава и врат су јој тамнији од груди, а пера леђа и горња покривна пера крила имају беле рубове. Кљун је наранџасто-црн, а ноге наранџасте. Краткокљуна г. (Anser brachyrhynchus) врло је ретка гренландско-исландска г. и досад је у Србији само три пута нађена зими. То је смеђесива г., глава и врат су јој тамнији од груди и леђа, а горња покривна пера крила су сивкаста. Кратког је црно-ружичасто-црног кљуна, а и ноге су ружичасте. Лисаста г. (Anser albifrons) не гнезди се у Србији, али је најзаступљенија г. на пролазу и зимовању (неколико десетина хиљада). То је крупна арктичка сивомрка г., дугачка 64--81 цм и распона крила 130--165 цм. На доњем делу чела и на основи кљуна има белу лису. На светлим грудима и горњем делу трбуха су код одраслих тамне попречне траке и пеге. Кљун је ружичаст, а ноге јарконаранџасте. Одмара се на незалеђеним водама, а храни се на пољима. Мала лисаста г. (Anser erythropus) не гнезди се у Србији, а ретка је и малобројна на сеоби и зимовању и релативно редовно се виђа само на рибњацима и сланим језерима Баната. То је омања нордијска г. која се, осим по величини, од лисасте г. разликује само по жутом обручу око ока и по већој белој лиси која се протеже целим челом до темена. Снежна г. (Anser caerulescens), због друкчије боје перја често сврставана у посебан род Chen, врло је ретка северноамеричка г. и досад је само једном ујесен поуздано нађена у Србији. Јавља се у две боје -- снежнобелој, осим црних врхова крила, и у сивоплавој с белом главом. Гриваста г. (Branta bernicla) не гнезди се у Србији, него се само зими веома нередовно појављује (Београд 1933, Уздин 1979). То је мала арктичка г. кратког кљуна и врло кратког репа. Уједначено је тамносивомрка, с белим ознакама на странама врата и белим подрепком. Белолика г. (Branta leucopsis) не гнезди се у Србији, него само зими нередовно долази са Арктика. То је г. средњег стаса, белог лица, црног потиљка, врата и груди, а белог трбуха, док су леђа и крила сребрнастосива са црно-белим попречним тракама. Г. црвеновољка (Branta ruficollis) не гнезди се у Србији, али приликом сеобе сваке године у малом броју долази из Сибира на Слано копово у Банату, док се другде појављује сасвим нередовно. То је упадљиво шарена г., црно-бело-риђег перја. Најмања је врста у роду, с малим нежним кљуном. Кaнадска г. (Branta canadensis) не гнезди се у Србији, него се само нередовно појављује (Дунав код Нештина 1987, рибњак код Колута 1998--2000). Није искључено да су те г. пореклом из узгоја (изворно је са севера Америке). То је крупна г. црне главе и врата, белих образа и смеђег тела.

Воислав Васић

Домаћа г. води порекло од европске дивље сиве г. (Anser), која је распрострањена у средњој и северној Европи, а зими се сели на југ све до северне Африке. У Aзији постоји и дивља квргава г. која је родоначелник домаће лабудасте (квргаве) г. Доместикација г. извршена је у Египту 2.000 година п.н.е. У старом Риму такође је била позната као домаћа живина, а по предању, г. су у рату Римљана са Галима спасле Капитол (390. п.н.е). Интересантно је да су стари Римљани знали за поступак кљукања г. како би добијали квалитетну јетру која је и тада била деликатес. Г. има крупно тело насађено на снажне кратке ноге које се завршавају са четири прста, а између три предња прста разапете су пловне кожице. Тело г. је обрасло густим перјем отпорним на воду. Код г. је добро развијена тртична жлезда, која лучи масни секрет за премазивање перја. Г. имају снажан кљун снабдевен посебним рожним ламелама. Имају веома дугачак врат и издужен труп, са широким грудима и леђима, крила су им добро развијена, чврста и снажна. На трбуху, између ногу, код крупних типова налази се кожни набор, који скоро додирује земљу. Полни диморфизам је слабо изражен. Г. нагињу моногамији, мада се чешће везују 2--3 женке за једног мужјака. Г. у приплод улазе са 9 до 12 месеци старости и у једној сезони носе 20 до 80 јаја. Носивост се код г. повећава до треће или четврте године ношења, а у приплоду се могу задржати све до 8. године старости. Већина раса је задржала добар инстинкт лежења и посебно се добро брину о подмлатку. Код европског типа период инкубације јаја траје просечно 28 дана. Гушчићи су отпорни и већ после 3-4 недеље могу се гајити са одраслим г. Имају интензиван пораст. Са 2,5 до 3 месеца постигну масу од 3 до 5 кг. Г. се мање гаје у односу на друге врсте домаће живине. Оне се данас углавном гаје полуинтензивно или чак екстензивно. У производњи предњаче мале породичне фарме или се гаје у оквиру окућнице. Према статистичким подацима (FAOSTAT) у свету се гаји нешто више од 300 милиона г. -- највише у Кини, Египту и Украјини. Код нас се г. гаје у веома малом броју. Од укупног броја живине у Србији (26.711.220 јединки) највише су заступљене кокоши, а свега 3,4% чине друге врсте (ћурке, патке, г., морке).

Домаћа, аутохтона г. је заправо назив за популације г. које се дужи низ година гаје на једном ограниченом простору уз минимално мешање са другим расама. Тешко је дефинисати карактеристике оригиналне домаће расе, јер је настала непланском селекцијом којој је и даље изложена. Домаћа г. је врло отпорна, адаптирана на одређени простор, скромних захтева у погледу исхране и неге, али и оскудних производних карактеристика. Код нас се помиње неколико сојева домаће г.: бела сомборска, дунавска тршава и новопазарска г.

Сомборска бела г. некада се гајила у знатно већем броју у Војводини, у околини Сомбора. Данас се њен број значајно смањио због одумирања салаша, односно сеоских домаћинстава где је она углавном гајена. Г. је белог перја, ружичастог кљуна и ружичастих ногу. Препознатљива је по томе што испод крила на горњем делу трбуха често има више дугих коврџавих пера која упућују на блиску генетску везу са дунавском тршавом г. Њено перје је изузетно доброг квалитета, равно и приљубљено уз тело. Телесна маса одраслог гусана је 3--5 кг, а женке 3--3,5 кг. Годишње носи 15--20 јаја просечне масе 130--140 г. Скромних је захтева у гајењу, добро користи пашњаке на којима проводи цео дан, а прихрањује се врло мало и то искључиво кукурузом. Кроз 3--4 чупања произведе се 250--350 г. врло квалитетног перја по грлу. Дунавска тршава г. мањих је телесних оквира у поређењу са сомборском. Беле је боје, мада може бити и сива. Перје је коврџаво и спушта се до земље, свиласто је, врло фино, увијено на леђима, крилима, седлишту и корену репа и дуго до 40 цм. Одрасли гусани имају масу 3,5--4,5 кг, а женке 3--3,5 кг. Просечна годишња носивост г. је 12--15 јаја, чија је тежина 120--140 г. Новопазарска г. је крупнија раса у односу на сомборску и тршаву г. У прошлости је гајена у већем броју у околини Новог Пазара. Карактеристика новопазарске г. је специфична боја перја. Крила, леђа, глава и врат су јој сиви, а остали делови тела бели. Неке јединке имају бело перје на врату, а сиво на глави. Маса гусана у приплоду је 5--6 кг, а женке 4--5 кг. Поред домаћих, аутохтоних раса г., постоје и племените расе које се гаје у целом свету. Најзаступљеније расе г. су ембденска, бела италијанска, тулуска, померанска и севастопољска. Посебну врсту чини кинеска или квргава г., која потиче од дивље квргаве г. (Anser cignoides), која и данас живи у дивљем стању на простору Азије, а одатле се проширила и у друге крајеве света. У Европу је стигла тек 1848. и то најпре у Енглеску. Лако је препознатљива по кврги на корену кљуна по чему је и добила име, а зове се још и китајска, сијамска или афричка г. Ова г. подсећа на мешавину г. и лабуда. Јавља се у два типа, тамни и бели. Кврга и кљун код сиве г. су тамно обојени, са писковима и стопалима наранџасте боје, а код белог типа сви ови делови су наранџасти. Женке су тешке 5--6 кг, а гусани 6--7 кг. Производи доста квалитетног меса, које је нежне грађе, што се посебно цени. Добра је носиља, у сезони снесе 60--70 јаја која су беличасте боје. Кинеска квргава г. може да се пари са другим расама г. иако не потичу од истог родоначелника, а мелези добијени из ових укрштања увек су плодни.

Нико Милошевић; Леја Перић

По веровању старих Египћана, дивља г. која је живела украј Нила сматрана је великом причљивицом и створитељком света. Фараонова душа приказивана је у њеном облику, а будући да су сматране оличењем Божје воље, церемонијом пуштања четири г. са четири стране света обележаван је избор новог владара. У грчкој и римској митологији, она је атрибут Хере и Афродите, а симбол Хермеса, Ареса, Ероса и Пејто. Као симбол Јуноне, богиње заштитнице жена и брака, оличавала је супружничку верност и морално уздизање. Због легенде по којој су г. са римског Капитола својим гакањем спасле град од изненадног ноћног напада Гала (390. п.н.е.), оне постају знамење будности, опрезности и провиђења, и почињу да се уважавају као свете птице. У средњовековним збиркама басни г. се приказују како пажљиво слушају проповед лисице, у пренесеном смислу означавајући лаковерни народ који варају лажни фратри. Јавља се и у народним причама, пословицама и у бајкама браће Грим. У хришћанској уметности, код римокатолика, г. су симбол Св. Мартина, чије су скровиште откриле становницима француског града Тура којима ће постати бискуп, а код православних симбол Св. Трифуна, који их је у младости чувао. Једну од најлепших приказа овог светитеља са четири г. у углу представља престона икона из око 1720. непознатог зографа за стари иконостас српске цркве Успења Богородичиног у Вилању у Барањи недалеко од Шиклоша (Мађарска), данас у Црквено-уметничкој збирци српске православне Будимске епархије у Сентандреји. По лету дивљих г. некада су одређивани повољни дани за градњу, ратне походе и трговину, док се данас г. сматра глупа особа или незналица углавном женског рода, склона оговарању и брбљању.

Љиљана Н. Стошић

ИЗВОР: www.fao.org/faostat/en/#data/QA.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Н. Сад 1973; Ј. Шоти, С. Димитријевић, „Прилог познавању барске орнитофауне западног дела Баната (Gaviiformes, Podicipediformes, Pelecaniformes, Ciconiformes и Anseriformes)", ЗМСПН, 1974, 46; Споменици Будимске епархије, Бг 1990; О. Секереш, Г. Пап, „Белолика гуска (Branta leucopsis) посматрана код Суботице", Ciconia, 1995, 5, 76; М. Ивовић, С. Пузовић, О. Визи, „Налази гуске црвеновољке (Branta ruficollis, Pallas, 1764) у Југославији", Заштита природе, 1998, 50: М. Туцаков, „Савремени налази канадске гуске (Branta canadensis) на рибњаку код Колута", Ciconia, 2000, 15; М. Шћибан, М. Туцаков, „Риђоврата гуска Branta ruficollis на Сланом Копову", М. Шћибан, „Белолика гуска Branta leucopsis на Сланом Копову", Ciconia, 2006, 15, 108--109; М. Шћибан и др., „Посматрања гуске црвеновољке Branta ruficollis током новембра 2010. на Сланом Копову", Ciconia, 2010, 19, 172--173; Н. Милошевић, Л. Перић, Технологија живинарске производње, Н. Сад 2011; Пољопривреда у Републици Србији. Попис пољопривреде 2012, 1--2, Бг 2013; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, Бг 2014; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015; М. Шћибан и др., „Мала лисаста гуска Anser erythropus посматрана на Сланом Копову", Ciconia, 2016, 22-23.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)