ГВОЗДЕНО ДОБА

ГВОЗДЕНО ДОБА, праисторијски период који је наступио после бронзаног доба и у којем је оруђе и оружје израђивано од гвожђа. Већ у другој половини XIX в. г. д. је хронолошки правилно одређено и подељено на старије, односно халштатско доба, названо према насељу и некрополи у Халштату у аустријским Алпима, које се датује од 800. до 500. године п.н.е., и млађе, или латенско доба, према сојеничарском насељу код Нојшатела у Швајцарској, које обухвата период од 500. године до краја старе ере. Почетком XX в. немачки археолог Паул Рaјнеке начинио је хронологију металног доба средње Европе при чему је поделио бронзано, старије гвоздено и млађе г. д., свако на четири хронолошке фазе А, Б, Ц и Д. Ова подела добрим делом остала је до данас у употреби. Треба, међутим, имати на уму да фаза халштат А одговара последњим вековима II миленија п.н.е., времену када гвожђе још није било у употреби, фаза халштат Б одговара првим вековима I миленија п.н.е. када се гвожђе јавља, док фазе Ц и Д представљају старије г. д. у правом смислу те речи. Иако је ова подела раширена у Европи, треба имати у виду да поједине области имају своје хронологије које одговарају њиховом културном развоју: то, пре свега, важи за Италију, Скандинавију, Македонију итд., а њихови поједини периоди су према потреби усаглашени са Рајнекеовим.

У г. д. сточарство је главна привредна грана но већа и разноврснија експлоатација привредних богатстава подстиче развој прерађивачких центара, занатства и трговине, што доводи до појачаних популационих кретања на ширем простору, до честих немира и сукоба. Насеља се подижу на утврђеним узвишењима -- градинама, некрополе се састоје од хумки са инхумираним, ређе спаљеним покојницима, и издвајањима у породице и родове. Крајем старијег г. д. јављају се велики тумули са сложеним погребним ритуалом, мањим бројем сахрана и богатим прилозима у злату, сребру, увезеном оружју и металном посуђу, који говоре о појави племенске аристократије са већим ауторитетом и влашћу над саплеменицима. Латенски период се одликује напреднијом технологијом прераде гвожђа и савршенијом израдом керамике, чији су носиоци били келтска племена која су се из западне Европе ширила по читавом континенту, при чему се хронолошке фазе раздвајају на основу типолошког развоја материјалне културе, оружја, накита и керамике.

На нашој територији прихваћена је хронолошка подела г. д. која је важила за Средњу Европу, с тим што је 60-их година XX в. Милутин Гарашанин предложио нешто другачију поделу која се и даље заснивала на Рајнекеовој хронолошкој скали и то: г. д. I (Халштат А и Б), г. д. II (Халштат Ц), г. д. III (Халштат Д) и г. д. IV (млађе г. д.). Ова подела, где је г. д. I означавало почетак културних процеса који ће довести до г. д. али не саму појаву гвожђа, прихваћена је од већег броја српских археолога и у употреби је и данас, мада све више преовлађује подела старијег г. д. на рану (X--VIII в.), развијену (VIII--VI в.) и касну фазу (VI--IV в. п.н.е.). Ова подела на три фазе јасно се рефлектује и на археолошком материјалу. У раној фази гвожђе се јавља али су у материјалној култури још присутне раније форме; у развијеној фази гвожђе доминира, форме су нове, масивне и грубе; док се у касној фази под грчким и италским утицајима облици профињују, а злато и сребро су у честој употреби. Млађе г. д. обележава долазак Келта на Балкан на прелазу из IV у III в. п.н.е., тако да овај праисторијски период у Србији почиње тек око 300. године п.н.е. Материјална култура се карактерише керамиком рађеном на грнчарском колу, новим облицима накита и оружјем израђеним напреднијим технолошким процесима које су донели Келти, мада се запажа и задржавање неких ранијих домаћих форми, посебно у накиту.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, Праисторија на тлу Србије, Бг 1973; Р. Васић, Културне групе старијег гвозденог доба у Југославији, Бг 1973; The Chronology of the Early Iron Age in Serbia, Oxford 1977; J. Collis, The European Iron Age, London 1984; А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, V, Жељезно доба, Сар. 1987; K. Kristiansen, Europe before History, Cambridge 1998.

Р. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)