ГРАДИЋИ

ГРАДИЋИ (Grade/Grede), знаменита дубровачка породица која, према предању, потиче од извjесног Вука Граде (Vucho Gradiense) из XI в. који је, наводно, примљен међу дубровачку властелу јер је предао Дубровчанима тврђаву Св. Никола краља Бодина. Презиме Г. биљежи се, у свом латинском облику, већ у раном XIII в., али је извјесно да сви Г. од XIV в. надаље потичу од четири сина Феликса Г. (умро прије 1295) и његове жене Јелене (умрла 1295). Иако није имала много чланова, ова породица је постајала све утицајнија током XIV в., посебно кроз личности Ивана Матејевог Г. (пом. 1358--1402) и Влаха Феликсовог Г. de Posestra (пом. 1338--1377), који су били дугогодишњи службеници и дипломате у служби Дубровачке општине. Иванови синови Матеј и Марин били су знаменити трговци, посебно сољу, али и дипломатe. Влахов син Марин Г., забиљежен у ћирилским споменицима као Мароје Цинцуловић (помињан 1392--1422), пословао је претежно у Србији, па се 1401. помиње у Новом Брду, а 1402. и 1406. као закупац царина у Приштини. Осим што се бавио рударским предузетништвом на Косову и у Сребреници, трговао је оружјем на територијама које су контролисали Турци, па је због тога дошао у сукоб са Венецијом. Марин се кретао у окружењу деспота Стефана Лазаревића и био је утицајан на његовом двору, иако је краткотрајно пао у немилост (1408). Заповиједао је Дубровчанима у Новом Брду приликом напада султана Мусе на тај град (1413). Повремено се сукобљавао и са својим суграђанима због своје царинске праксе, као и због тога што је сумњичен да одаје повјерљиве информације деспоту Стефану. Својим тестаментом из 1418. завјештао је деспоту 105 либара сребра. Умро је у Србији 1422, а деспот је 1423. поклонио завјештани износ Мариновој породици. Маринов син Јуније (помињан 1419--1479) био је miles и comes palatinus у служби деспота Ђурђа Бранковића. Каријеру је започео помажући очеве послове, па је тако двадесет година (1419--1439) провео у Сребреници, а касније се, послије обнове Деспотовине, преселио у Смедерево. Дјеловао је као трговац сребром и тканинама, али и као кредитор. Више пута је вршио службу конзула, а једном и судије, у дубровачкој колонији у Смедереву 50-их година XV в. Деспот Ђурађ га је више пута слао у дипломатске мисије, претежно у Италију, да од тамошњих моћника тражи помоћ против Турака. Тако је више пута ишао папи, напуљском краљу, миланском војводи, млетачком дужду, маркизу Мантове. У Ђурђево име посјетио је и патријарха Георгија Мелисена. Послије деспотове смрти, прешао је у службу папе и Дубровника, те водио дипломатске мисије у Италији, Угарској, Босни и на Порти. Умро је послије 1479. Синовац Јунија Мариновог Г., Петар Влахов био је велики трговац вуном, а и његова дјелатност се везује претежно за Србију. И током новог вијека међу Г. су се налазили истакнути појединици у разним сферама живота у Дубровнику. Најзначајнији су били Стијепо, Игњат и Никша Г.

Литература: И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV веку, Бг 1960; Б. Крекић, „О проблему концентрације власти у Дубровнику у XIV и XV вијеку", ЗРВИ, 1986, 24--25; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; Д. Ковачевић Којић, Средњовјековна Сребреница (XIV--XV вијек), Бг 2010.

Ђ. Тошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)