ГРУПА СРПСКИХ НАДРЕАЛИСТА

ГРУПА СРПСКИХ НАДРЕАЛИСТА, генерација младих песника која ступа на сцену у првој деценији после I светског рата, даје печат идеологији српског надреализма, а њихово интересовање за песничке експерименте отвара се и за визуелна авангардна истраживања. Почетно језгро Г. с. н. везује се за редакције београдских листова Путеви (1922--1924) и Сведочанства (1924--1925). У преднадреалистичком периоду деловања (1922--1929) појављују се многобројни радови Монија де Булија, његов часопис Вечност (1926), као и поезија Кров над прозором (Бг 1926) и роман Корен вида (Бг 1928) Александра Вуча, Јавна птица (Бг 1926) Милана Дединца и др. Интернационалну и авангардну концепцију надреализма јавно су подржали Мони де Були и Душан Матић потписивањем теоријског трактата „La Révolution d'abord et toujours" објављеног у париском листу L'Humanité од 21. IX 1925.

Манифест Г. с. н. објављен је у алманаху Немогуће -- L'impossible у Београду 1930, а потписали су га Александар Вучо, Оскар Давичо, Милан Дединац, Младен Димитријевић, Ване (Стеван) Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Душан Матић, Бранко Миловановић, Коча Поповић, Петар Поповић и Марко Ристић. Прво јавно иступање Г. с. н. забележено је у листу Политика од 14. IV 1930, где је њена авангардна позиција саопштена у тексту под насловом „Ко су тринаест надреалиста?", речима: „ми никада нећемо писати песме које ће ући у антологије новије српске лирике, пошто неће бити 'целе лепе'; ми нећемо писати награђене романе; нећемо причати приче са социјалном тенденцијом; нећемо писати психолошке драме ни есеје о великим људима, нашим и страним, или о 'важним' појавама из области уметности; ми нећемо постати чланови пен-клуба; ми нећемо приређивати прославе; ми нећемо сликати слике за музеје; ми нећемо бити ни вајари ни музичари ни пројектанти монументалних грађевина. Али, ми ћемо допринети архитектури слободе и духа."

Улогу коју је у групи француских надреалиста имао Андре Бретон, писац првог (1924) и другог надреалистичког манифеста (1929), у Г. с. н. имао је Марко Ристић. С обзиром на живу сарадњу између српских и француских надреалиста успостављену још у време објављивања часописа Путеви, двојезничност у називу алманаха Немогуће -- L'impossible и у објављеним књижевним прилозима није била неочекивана. Одредница „надреалистичка издања" на корицама алманаха истицала је идејну и авангардну припадност издавача. Алманах је био прво мултимедијално, мултикултурално и колективно уметничко дело Г. с. н. Он је био својеврсна групна лична карта, поље идеолошког истраживања и полигон визуелно/текстуалних експеримената групе младих песника, филозофа, сликара, фотографа и новинара. Оригиналност алманаха посебно је почивала у сфери визуелних уметности и нових медија. Ту се први пут објављују фотограми Вана Живадиновића Бора и надреалистичке фотографије Николе Вуча, као и le cadavre exquis -- колективни цртежи утемељени на концепцији аутоматизма мисли. Српски надреалисти су у сарадњи са Андреом Тирионом изабрали и неконвенционални графички дизајн за своје званично гласило. Агресиван контраст ружичасте и црне боје на корицама алманаха Немогуће -- L'impossible употпуњен је различитим типовима слова. На унутрашњим странама налазили су се текстови на српском и француском, анкета Чељуст дијалектике, цртежи, репродукције слика, фотографије, фотограми, колажи, le cadavre exquis, а све заједно било je оригинално, ново и функционално укључено у концепцију надреалистичког групног активизма.

Модел авангардног мултимедијалног и колективног уметничког дела који је померио границе књижевности и визуелних уметности успостављен у алманаху Немогуће -- L'impossible Г. с. н. је применила и у обликовању часописа Надреализам данас и овде, на челу чије редакције је био Ђорђе Јовановић од првог до трећег броја (Бг, јун 1931 -- јун 1932). У њему се јасно уочава интензивна сарадња са Le surréalisme au service de la révolution (1930--1933), тадашњим часописом француских надреалиста. Српски надреалисти су упадљиво наглашавали своју плодну пријатељску сарадњу с француском групом уметника на корицама часописа, назначујући да њихови прилози до тада нису нигде објављени него су послати у рукопису специјално за тај број часописа. Пример успешне интернационалне надреалистичке сарадње требало је да представља и анкета о жељи и одговор Салвадора Далија, у којем се каже да ниједна жеља није грешна ако се не потискује, а најплеменитије су оне најљудскије које су уједно и најперверзније (Надреализам данас и овде, 1932, 3).

Конструктивистичка типографија, као и многобројне полемике вођене унутар групе, указивале су на то да се млађа генерација српских надреалиста креће ка далеко радикалнијој левичарској позицији, што је навело београдску полицијску управу да забрани продају и растурање књижице-брошуре Позиција надреализма 20. I 1931, која је као колективни трактат објављена у склопу надреалистичких издања. Осим објављивања алманаха и часописа, између 1930. и 1932. група пише и теоријске текстове и књиге. Револуционарна и авангардна етичка и естетичка становишта надреализма, као и теоријске поставке психоанализе, марксизма и левичарских филозофа разматрана су у делима Позиција надреализма (Бг 1931), Нацрт за једну феноменологију ирационалног (М. Ристић, К. Поповић, Бг 1931) и Анти-зид (М. Ристић, В. Бор, Бг 1932).

Г. с. н. одржала је прву и једину изложбу у Павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду од 1. до 5. XII 1932. Почетне идеје о изложби-скандалу одбачене су због врло неповољних околности у којима се група нашла због хапшења својих чланова уочи њеног отварања. Изложба је изазвала позитивне реакције пошто је на оригиналан начин изложила и сва надреалистичка издања и многобројне цртеже и слике Радојице Живановића Ноа, јединог сликара у групи. Уједно, она је била први и једини пројекат и колективна акција самопредстављања Г. с. н., обележивши и крај њеног деловања.

Група престаје с колективним радом крајем 1932, када су неки њени чланови (Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Радојица Живановић Ное и Коча Поповић) ухапшени и осуђени на вишегодишње затворске казне, док се остали окрећу индивидуалним професионалним и уметничким каријерама. Поводом хапшења чланова Г. с. н. Рене Кревел објављује чланак у француском часопису Le surréalisme au service de la révolution (Mai 1933, 6).

Г. с. н. одликовао је паралелизам а не преузимање готових формулација из француског културног круга. Као и белгијска, она је деловала у првој деценији надреалистичког покрета који ће касније систематски инсистирати на интернационализацији и превладавању културних и геополитичких граница. Остаће упамћена по раном активизму и маргинализованој позицији како у односу на француску централу тако и у сфери историзације надреализма као последњег авангардног покрета.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Капиџић Османагић, Српски надреализам и његови односи са француским надреализмом, Сар. 1966; M. Б. Протић, „Српски надреализам, 1929--1932", у: Надреализам, социјална уметност, 1929--1950, Бг 1969; Д. Матић, Андре Бретон искоса, Бг 1978; M. Ристић, Сведок или саучесник, Бг 1979; M. Надо, Историја надреализма, Бг 1980; Б. Алексић, Откривење у надреализму, Бг 1983; J. Новаковић, На рубу халуцинација, Бг 1996; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002; M. Ристић, Oкo надреализма, I--II, Бг 2003, 2007.

М. Тодић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)