ГРОТЕСКА

ГРОТЕСКА (ит. grottesco; фр. grotesque: настран, неприродан, смијешан), умјетничко дјело с карикатурално-фантастичном садржином. Појам је настао по цртежима, заснованим на спојевима биљних, животињских и људских бића, а нађеним у палатама и пећинама (grottа) из римског доба. Односи се и на начин обликовања и на садржину дјела различитих умјетности (сликарство, плес, музика, глума, књижевност), уколико изазивају утисак настраног, смијешно-накарадног, неприродног, горко-чудног, апсурдног, баналног и ужасног. У српској књижевности (проза, драма, поезија) гротескно се појављује спонтано (нехотично) већ у апокрифној баштини средњег вијека, у преплетима сакралног и профаног. С развојем хумористичких жанрова од XVIII в. стиче сталније и разноврсније облике. Усмена традиција обилује гротескним сликама, нарочито у шаљивим пјесмама, шаљивим бајковитим причањима („Међедовић") и шаљивим причама (збирке В. Караџића, В. Врчевића, приче о Насрадину и др.). Велик дио загонетки је грађен гротескним сликама. Примјера цјеловитијих комплекса г. има у посрбама Ј. Вујића, те у оригиналним комадима Ј. С. Поповића (нпр. „Помирење", „Волшебни магарац", али и „Родољупци"). Сатиричну г. у поезију почиње да уноси Ј. С. Поповић; обилно је ствара Ј. Јовановић Змај („Јутутунска јуха-хаха", „Јутутунска химна"), проширујући њену тематику на различите области и жанрове (у хумористичко-сатиричним листовима Змај, Жижа и Стармали, те у дјечјем листу Невен, гдје 1881. објављује „луткарску" г. Несрећна Кафина). Некој врсти „озбиљне" г. близак је и један круг пјесама Л. Костића („Побри Ј. Ј.", „До појаса"). Г. у прозним врстама има зачетке у шаљивим календарима и милобрукама (шаљивим козеријама) и Роману без романа (Н. Сад 1832) Ј. С. Поповића; гротескне слике су особито честе у приповијеткама и романима С. Сремца (дјелимично под утицајем Н. В. Гогоља). Крајем XIX в. српску књижевност преплављује нека врста политичке г.: у фељтонима и романима П. Тодоровића, у „Причи о селу Врачима и Сими Ступици" И. Вукићевића, сатиричној прози Р. Домановића, гдје се настрано, неприродно и горко-смијешно описује као дио „нормалног" поретка, док Б. Нушић гротескним облицима и садржајима даје нове жанровске димензије (роман Општинско дете, Бг 1902), једночинке и комедије, фељтони и приповијетке). Током XX в. г. се појављује као самостална жанровска ознака у прози, комедији и лирици; умјетнички је успјела и учестала као средство или став у периоду авангардних покрета, често у додиру с другим шаљивим врстама (Р. Петровић, Бурлеска господина Перуна бога грома, Бг 1921; М. Црњански, „Гротеска", у: Лирика Итаке, Бг 1919); обиљежава такође антидогматску оријентацију прозних и драмских дјела у епоси социјализма посредујући нов поглед на свијет и нове стилско-реторичке и тематске могућности (М. Булатовић, Херој на магарцу, Људи са четири прста; Ђ. Лебовић, Ј. Лешић, Шарлатан: гротеска у два дела; М. Станисављевић, Вођа: гротеска). У српској драми од 50-их година ХХ в. гротескно у споју са апсурдним и трагичним постаје обиљежје њене модерности (Ђ. Лебовић, А. Обреновић, Б. Михајловић Михиз, Ј. Христић, Б. Пекић, Љ. Симовић, Д. Ковачевић, М. Новковић, Ј. Радуловић).

Д. Иванић

Назив г. потиче од имена за подземне просторије, ране хришћанске гробове и катакомбе у Риму, на чијим су зидовима сликани орнаменти са танким савијеним гранчицама уплетени са људским, животињским и фантастичним ликовима и маскама били приказани у облику цветних врежа. Оне су пронађене крајем XV в., од када почињу да се опонашају (Рафаел, ватиканске лође) и усавршавају, а потом саображавају са владајућим европским ликовним стиловима. На сводовима првог спрата зграде Народне банке у Београду, бечки ђак, архитекта Константин Јовановић, даје нацрте за репрезентативне г. у стилу неоренесансе које 1890. израђује Пашко Вучетић. У фреско и штуко декорацији примењен је систем тада распрострањеног средњоевропског академизма, због чега су коришћени мотиви (рог изо-биља, сфинга, грифон, Меркур) били у функцији истицања идеје добро чуваног и заштићеног државног богатства, успеха и благостања. И у дограђеном делу зграде из 1925. декоративни мотиви г. се понављају. У новијој и савременој уметности, под гротескним се подразумева нешто што је ирационално, ружно, демонско и деформисано у толикој мери да је на граници са апсурдним, због чега се често доживљава као трагикомично или карикатурално.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: Г. Р. Тамарин, Теорија гротеске, Сар. 1962; З. Глушчевић, „Гротеска", КН, 1985, 700, 1; Љ. Јеремић: „Уметност гротеске -- европска задужбина културе", КН, 1986, 717; В. Стаменковић, Предговор, у: Савремена драма, 1, Бг 1987; Српска фантастика: Научни скуп Српска фантастика -- натприродно и нестварно у српској књижевности, Бг 1989; „Музе с роговима -- гротеска у књижевности", Реч, 1995, 10; Г. Гордић, ,,Палата Народне банке", Наслеђе, 1999, II; Ј. Делић, „Бећковићева гротеска: скица", у: Поезија Матије Бећковића, Бг 2002; A. Kaдијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX--XX век), Бг 2005; Група аутора, Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, Бг 2014.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)