ГРАЂАНСКА ДРАМА

ГРАЂАНСКА ДРАМА, облик модерне драме који на озбиљан начин театрализује породицу и/или појединце у урбаној средини. Употреби и популаризацији овог појма нарочито је допринео Ђерђ Лукач. Првом г. д. сматра се Лилоов (Lillo) Лондонски трговац (1731), а главни теоретичар новог жанра је француски филозоф и писац Д. Дидро (1713--1784). Његове идеје потом ће прихватити и развијати немачки критичар и драмски писац Г. Е. Лесинг (1729--1781). Средином XIX в. француски аутори (Е. Скриб, В. Сарду и А. Дима Син) усавршавају технику г. д.** (сложена интрига, нагли преокрети) науштрб психолошке уверљивости и уобличавају њене жанровске карактеристике: егзистенцијално утемељене ситуације, заплети на опозицији појединац--друштво, очеви--деца (породичне тајне, проневере новца, брачна неверства, неморалност, сиромаштво). На размеђу XIX и XX в. обележава је друштвена актуелност и ангажованост (поларизација на интелектуални, еманциповани и раднички, необразовани слој; критички третман богатог грађанина). Највећу популарност и поетичку стабилност стиче у реализму и натурализму (Ибзен, Стриндберг, Горки, Чехов, Хауптман), а прихвата је симболистичка и експресионистичка поетика. Аналитичком техником и фрагментарношћу заплета театрализује се интимни свет и нутрина ликова. Заузимајући критички однос према богатим, окреће се друштвено угроженим (радници, занатлије, друштвена маргина), те се из ње развија нови жанр -- социјална драма. Г. д. делом се шири ка поетским чиниоцима комедије (савремени живот, често нижи градски и паланачки слој, комедиографске тематско-мотивске залихе и структурна решења, уз завршни преокрет ка срећном расплету), а делом трагедије (трагичка кривица, несрећан расплет). У српској књижевности г. д. се споро развијала поред историјских драма, народних комада и комедија. Након прве г. д. М. Поповића Шапчанина (Човек без срца, 1870), јављају се Светислав Ђурђевић, Милош Цветић и С. Матавуљ, који интегрише интимно-љубавне и друштвено-политичке мотиве (Завјет, Бг 1897). Потом Б. Нушић по узору на француске драматичаре конструише узбудљиву интригу, а устаљене тематско-мотивске залихе смешта у богату београдску средину (новчана криза, брачне преваре, модернизована патријархална породица), поларизујући ликове по друштвеном статусу (Тако је морало бити, 1900; Пучина, 1901). Заплете оптерећују сентиментални и мелодрамски клишеи (Свет, 1906), а типови јунака су сродни јунацима иностране драме. Тај правац следи Милан Савић (Меланија, Ђурђевићи, 1904).

Српска драма до I светског рата делимично асимилира и прилагођава домаћој средини савремене позоришне токове у Европи (теме, ликови, тип драматургије), од натуралистичке драме (утицај француске, скандинавске и нарочито руске драме) до реалистичких и симболистичких искустава француске драме и касног Ибзена: Миливоје Предић на трагу реалистичких и симболистичких искустава (Голгота, 1907); Драгослав Ненадић (Под жрвњем, 1908) драму збивања смењује драмом трпљења, реакције на кризне ситуације, а В. Јовановић Марамбо се ослобађа мелодрамске патетике и стереотипних ситуација (Наш зет, 1905; Наши очеви, 1906; Наши синови, 1906; Каријера, 1907). Критика је знатно касније препознала вредност драма М. Бојића (Ланци, 1910; Госпођа Олга, 1914) и Светозара Ћоровића (Као вихор, 1918). Највредније драме тог периода пише Б. Нушић (Иза божијих леђа, Јесења киша, 1909). Концепт француске г. д*.,* са наглим перипетијама, мелодрамским конструкцијама срећног расплета, уз теме економског пропадања породице, повезаног са мотивима љубоморе, проневере новца, смењује фрагментарна конструкција заплета, парадоксална решења ситуација, трагички расплети. Еротика, криминал, безобзирност високог друштва, расап патријархалних и етичких норми, периферија, сиромашни слојеви, губитници улазе у фокус радње (окретање од јединке, њене интиме и уског породичног круга ка ширем друштвеном окружењу).

И у међуратном периоду драматуршки, делом и поетички, српска г. д. се креће између натуралистичке и реалистичке поетике, а тематски оквир чува шематизам ситуација (богати--сиромашни, млади--стари, добри--зли) и кризу љубавно-еротских односа, интелектуалних немира и анархије грађанског друштва. Поред Момчила Настасијевића (Недозвани, 1930; Господар Младенова кћер, 1931), треба истаћи и Душана Николајевића (Многаја љета, 1926; Парола, 1926; Преко мртвих, 1931). Г. д. се између два светска рата рачва на друштвено-критичку и психолошко-парадоксалну драму, уз одјеке експресионистичке поетике (Д. Васиљев, Под рушевинама, 1976); Маска (1918) М. Црњанског још чува жанровске особености г. д., донекле и Центрифугални играч (1930) Тодора Манојловића.

Након II светског рата раскида се са свим облицима г. д., али се у појединим делима (Кад су цветале тикве Д. Михаиловића; Ружење народа у два дела С. Селенића; Доктор Шустер Д. Ковачевића), актуализује проблематика грађанског света, у измењеним поетичким оквирима (синкретизам отворене и затворене драмске форме, наслеђе театра апсурда).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Лукач, Историја развоја модерне драме, Бг 1978; Р. Вучковић, Модерна драма, Са 1982; Р. Јовановић, Драма, Позориште и драма Бг 1984; Ј. Лешић, Предговор, у: Драма на почетку XX века, Бг 1987; М. Миочиновић, Предговор, у: Драма између два рата, Бг 1987; „Грађанска драма", у: Речник књижевних термина, Бг 1992; П. Марјановић, Српски драмски писци XX столећа, Бг 2000; П. Сонди, Студије о драми, Н. Сад 2008.

А. Пејчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)