ГOЛAK

ГOЛAK, микрорегија, тј. планински предео у источној Србији, који се простире између планина Озрена (Лесковик, 1.174 м) и Девице (Чапљинац, 1.187 м) на северу. Ове планине одвајају микрорегију од Сокобањске котлине. Западно од Г. је Алексиначка котлина, на југозападу се простире до долине Топоничке реке, десне притоке Јужне Мораве, на југу до Сврљишке котлине, а на југоистоку захвата део слива Сврљишког Тимока. У геолошкој грађи Г. доминирају мезозојски кречњаци, па крашки терен има вртача, увала и мањих пећина. У локалним каменоломима вади се кречњак који служи као грађевински материјал и за производњу креча. Виши делови Г. не прелазе 1.000 м н.в. (Големи дел 998 м, Јеребић 913 м, Големи врх 864 м, Дел 876 м и Којин врх 927 м) и рашчлањени су клисурастим речним долинама које су предиспониране раседима. Г. је богат крашким изворима (нпр. у селима Црна Бара и Липовац налазе се лековити извори) и мањим површинским токовима (Пруговачка река, Баутовац, Ждрело и др.). Г. је највећим делом под шумом, док пољопривредно земљиште заузима мале површине. Део њих је изложен јакој ерозији и денудацији. На овом подручју су периферије гравитационих сфера околних градова и општинских средишта Алексинца, Сокобање и Сврљига. Сеоска насеља Г., смештена на јужним падинама Озрена и Девице, углавном су сточарска и припадају алексиначкој (Липовац 320--400 м, Црна Бара 400--700 м, Преконози 600--770 м, Пруговац 300--360 м), сокобањској (Раденковац 700--740 м, Ново Село 720--780 м и Језеро 780--830 м) и сврљишкој општини (Лабуково 450 м, Галибабинац 700 м, Давидовац 680 м, Пирковац 350 м). Она су компактна, са уским и кривудавим улицама и са мало становника. Сеоска насеља се снабдевају водом са планинских извора преко локалних водовода. Позната су по сточарству и млечним производима (овчији сир, кајмак). Кроз Г. пролазе само путеви локалног значаја. Г. има изражене амбијенталне, климатске, биогеографске и друге вредности које погодују развоју сеоског туризма. На јужним падинама Девице и Озрена погодне су за развој спелеолошког, планинарског, излетничког и ловног туризма. Сеоски туризам је присутан у селу Липовац (установа за одмор и рекреацију деце, манастир Св. Стефан из XIV в. и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, Регионална географија СФР Југославије, Бг 1980.

Снежана Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)