ГРАНИЦА

ГРАНИЦА, крајња линија неке просторне земљишне целине, међа. Државна г. је линија која омеђује подручје над којим дата држава врши своју власт и примењује своје право. С обзиром на тродимензионалност тог простора, исправније ју је схватити као раван која дели вертикално, укључујући ваздушну област и земљину утробу, подручја двеју држава или подручје једне државе од слободног мора. Г. могу бити вештачке или природне. Вештачке г. се обележавају граничним стубовима и повлаче се обично у равничарским пределима. Природне г. чине планински венци, реке, језера или морске обале. Г. се одређују међународним уговорима или обичајним путем. Административне г. одређују подручја унутар дате државе над којима се врши општинска или обласна власт (→ Административна подела српских држава). Такве г. се по правилу прописују законом. Основна територијална јединица од које се притом полази јесте катастарска општина, која обухвата грађевинско и обрадиво земљиште које припада једном насељу -- граду или селу.

РСЕ

Промене г. у средњем веку су биле честе због сталних сукоба и етничких померања. Г. су биле познате, обележене и брањене. На г. су се формирала крајишта којима су управљала властела -- крајишници са основним задатком да штите г. У раном средњем веку г. су чинили шири појасеви ненастањеног земљишта. Гранична линија је била прецизна тамо где се поклапала са природним границама (морска обала, река, језеро, планински гребен). У позном средњем веку, са јачањем феудализације, г. се све прецизније одређују, а уз гранични појас се подиже систем утврђења. У доба Деспотовине војвода крајишки добија шира овлашћења због сталних упада Турака. Он скупља крајишку војску и подиже зависно становништво на потечицу против гусара и разбојника. Ову обавезу су морали да испуњавају и насељеници црквених властелинстава.

У позном средњем веку државна г. све више постаје линија која раздваја државе. Она се прецизно утврђивала на г. атара последњих, суседних насеља. Уз реке Саву и Дунав подижу се тврђаве које контролишу г. са Угарском. При разграничењу у Зети г. између Млечана и Деспотовине је утврђивана од села до села и од атара до атара. У близини г. су се налазиле мимоходне царине где се наплаћивала царина на робу која се износила у другу земљу (Шетоње, Извор).

Поред државних г. у средњовековним српским земљама своје међе су имале и управно--територијалне јединице: „земље", жупе, градови и крајишта. Своје међе су имали и атари појединих села и катуна. Међници су најчешће били природни објекти (брдо, планина, дел, шума, река, поток, дубрава, локва, бара, дрво), али у областима густе насељености постављано је на међама гранично камење (мраморје). Г. између земаља Хум и Требиње чинило је гранично камење, које је било постављено на простору од Омбле до Требишњице. Градови у приморју су имали своје дистрикте са тачно утврђеним г., а у унутрашњости тачно омеђен свој метох. Крајишта су такође имала тачно утврђене границе (Петруско крајиште).

Међе појединих жупа су најчешће били природни објекти: реке, потоци, брда, шуме. Становници су добро познавали границе своје жупе јер су имали одређене одговорности унутар тих г. (чување путева), као и одређена заједничка добра (пашњаци, воде, шуме). Из сличних разлога и сеоска насеља унутар једне жупе су имала своје међе. Атар села (синор, периор) омеђаван је због колективне одговорности села, али и из привредних разлога. Атар је обухватао оранице, винограде, вртове, пасишта, сенокосе, воде, шуме, а део ових површина искоришћаван је заједнички. Повређивање земљишне својине по Душановом законику је посебно кажњавано (потка). У средњем веку своје међе су имале и планине, као и групе поседа појединих великих властелинстава. Такође, и у XV в. и катуни имају своје јасно одређене међе. Унутар сеоског атара омеђиване су обрадиве површине, ливаде, сенокоси. Зато се село увек поклањало са међама и правинама. Међе атара, али и њива, померане су при крчењу земљишта или услед какве принуде. Српски владар и крупни феудалци могли су да утичу на обим сеоског атара, као и на промену структуре и односа култивисаног и некултивисаног земљишта унутар атара. Подизање топионица или комасација обрадивих површина утицали су на битне промене међа унутар атара.

Синиша Мишић

Г. устаничке Србије обухватале су Београдски пашалук и шест суседних нахија -- Крајину, Црну Реку, Крушевац, Параћин, Рађевину, Стари Влах и Јадар. Након Другог српског устанка Кнежевина Србија је заузимала простор Београдског пашалука, док је осталих шест нахија присаједињено по доношењу Хатишерифа из 1833. После конференције у Канлиџи 1862, Кнежевини Србији су предати Ужице и Соко Град, а након дужих преговора, завр- шених 1867, Београд, Шабац, Смедерево и Кладово. Одлукама Берлинског конгреса из 1878, после српско-турских ратова (1876--1878), српска кнежевина је проширена за још четири округа -- Пиротски, Нишки, Врањски и Топлички. Победоносни завршетак балканских ратова (1912--1913) обезбедио је Краљевини Србији територијално проширење на области некадашњег Новопазарског санџака, Косова, већег дела Метохије и Вардарске Македоније. На крају I светског рата Велики народни збор у Руми је 24. XI 1918. донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији, а следећег дана, 25. XI, исту одлуку изгласала је и Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду. Дан касније, Велика народна скупштина у Подгорици објавила је своју одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Уједињењем Краљевине Србије с Државом Словенаца, Хрвата и Срба 1. XII 1918. створена је југословенска краљевина. Мировним уговором у Неију 1919. придодати су јој Цариброд, Босилеград и Струмица. Г. с Италијом је утврђена Рапалским споразумом 1920, којим је југословенској краљевини припао источни део јадранске обале, сем Задра, Истре и острва Цреса, Лошиња, Ластова, Палагруже и Сушеца. Горица, Градишка и део Крањске су припали Италији, док је Ријека постала независни град-држава. Рапалски споразум је ревидиран Римским споразумом 1924. Том приликом је Ријека припала Италији, а Сушак југословенској краљевини. На крају II светског рата Југословенска армија је заузела северне делове Далмације и Трст. Мировним уговором с Италијом 1947. створена је Слободна територија Трста коју су чинили град Трст с околином и делови Истре. Територија је била подељена на зоне А и Б. Зона Б (делови Истре и Словеначког приморја) је Лондонским уговором из 1954. припала Југославији, а зона А Италији. Дефинитивна г. с Италијом је утврђена Осимским споразумима 1975. На крају II светског рата преобликовањем југословенске државе у федерацију, створена је федерална Србија као саставни део југословенске федерације. Новостворена Народна Република Србија је обухватала Аутономну покрајину Војводину (Банат, Бачка и Срем без западног дела који је ушао у састав Хрватске), територију некадашње Краљевине Србије у г. пре 1912, Бујановац и Прешево, северни и североисточни део Санџака, као и Аутономну област Косово и Метохија. У време распада Југославије, на основу налаза Бадинтерове комисије, дотадашње међурепубличке г. су од стране међународне заједнице прихваћене као међудржавне, тако да су Србија и Црна Гора у својим дотадашњим г. 27. IV 1992. образовале Савезну Републику Југославију. Г. Републике Србије су после распада заједничке државе 2006. постале државне, укупне дужине 2.351,8 км: с Румунијом 546,5, Хрватском 259, Мађарском 174,7, Бугарском 357,1 Албанијом 150, Републиком Македонијом 252, Босном и Херцеговином 363 и Црном Гором 249,5.

Александар Животић

ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, „Одређивање међа", у: Етнологија 1--2, Ск 1940; А. Митровић, Југославија на Конференцији мира 1919--1920, Бг 1969; К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1978; С. Ћирковић, „Сеоска општина код Срба у средњем веку", Симпозијум: Сеоски дани Сретена Вукосављевића 5, Пријепоље 1978; „О граничном камењу између средњовековног Хума и Зете које спомиње Мавро Орбин", ИГ, 1979, 1--2; М. Благојевић, „Крајишта средњовековне Србије 1371--1459", С. Мишић, „Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. године и источна српско--турска граница", ИГ 1987, 1--2; Љ. Спаравало, М. Благојевић, „Српска средњовековна држава и целина сеоског земљишта", ЗМСИ, 1991, 44; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1941, Бг 1992; Група аутора, Историја српског народа, V--VI, Бг 1994; М. Благојевић, „Насеља у Мачви и питање српско--угарске границе", у: Ваљево -- постанак и успон градског средишта, Ва 1994; „Источна граница Деспотовине од 1428. до 1439. године", ИГ, 1995, 1--2; „Северна граница босанске државе у XV веку", у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Бг 1995; А. Веселиновић, Држава српских деспота, Бг 1995; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Н. Сад 2001; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Н. Сад 2001; С. Мишић, „Међе у светостефанској хрисовуљи", у: Манастир Бањска и доба краља Милутина, К. Митровица 2007; „Обнова Деспотовине и њене границе (1444--1459)", М. Спремић (ур.), Пад српске Деспотовине 1459. године, Бг 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)