ГРАД

ГРАД, насеље са већим бројем становника које представља привредни, административни, образовни, здравствени и културни центар важан за становнике мањег или ширег подручја на којем се насеље налази. Географија сва насеља дели на г. и села. Г. се сматрају насеља „вишег ранга" чије су основне карактеристике: прво, велик број становника, друго, доминантне неаграрне функције, где значај неких превазилази потребе локалног становништва, и треће, ужа или шира гравитациона зона коју чине насеља „нижег ранга". Централни г. и села из гравитационе зоне тесно су повезани кореспондентним везама управних, економских, услужних и других функција. За разлику од г., села су насеља „нижег ранга", јер имају мали број становника и доминантне аграрне функције. Одређивање границе између „великих" и „малих" насеља, као и избор параметра за одређивање функција насеља су дискутабилни и некада се дијаметрално разликују код различитих природних и друштвених регија. Изузев тога, поделу насеља на г. и села отежавају савремени процеси урбанизације током којих су разлике између г. и села све мање. Затим, створено је неколико група насеља са специфичним функцијама, која нису ни типична сеоска, а ни типична градска (приградска села, рударска, радничка, бањска, туристичка и др.). Она имају доминантне неаграрне функције, а мали број становника и не окупљају класичне гравитационе зоне. За потребе државне управе добијање статуса г. најчешће се врши неким правним актом, што је најстарији и најједноставнији начин, али те поделе често имају карактер субјективности, статичности и нефлексибилности, те не одговарају стварном стању нити потребама наука које се баве насељима. Због тога су за потребе наука установљени поступци који се базирају на квантитативним и квалитативним карактеристикама насеља (најчешће њихових популација), који дају реалније резултате.

У Србији је један од најбољих квантитативно-квалитативних метода за примарну типологију насеља био метод Милоша Мацуре. Он се базира на подацима о броју становника насеља, као мерилу величине насеља, и подацима о уделу непољопривредног становништва, као мерилу његових функција. Да би отклонио оштру границу између г. и села, М. Мацура је увео и категорију „мешовитих насеља", а добијене резултате подвргавао је логичкој анализи (табела). Државна статистика је ово мерило користила од 1953. до 1971. Повећавањем броја пензионера, радника у иностранству и дневних миграната, нагло је повећан број неаграрног становништва у селима и све више насеља је по овом методу неоправдано стицало право на статус г. Због тога је иницијална форма овог критеријума постала непримењива. Од пописа становништва из 1981. користе се административни поступци са свим својим манама. Ипак, метод М. Мацуре са коригованим параметрима још увек даје задовољавајуће резултате.

Највећи г. у Србији 2011. били су Београд са 1.166.763 становника, са 10 административних јединица, укључујући и делове г. на левој страни реке Саве и Дунава Нови Београд и Земун. Други по величини био је Нови Сад са 231.798 становника, а трећи Ниш са 183.164 становника, у четири административне јединице. Они су формирали урбане зоне у којима је највећа концентрација српских г. Недоследности административних критеријума за одређивања статуса насеља илуструју подаци о најмањим насељима са статусом г. у Србији. То су Куршумлијска Бања са 106 становника, а мање од 1.000 становника 2011. имали су и г. Бело Поље (Општина Сурдулица), Брза Паланка, Дивчибаре и Сијеринска Бања.

Развој г. Први знаци формирања насеља вишег ранга на подручју Србије јављају се у неолиту као опиде. Оне су се од већине других насеља разликовале по карактеристичним положајима, које ће касније имати и већина г., а то су били положаји са извесним стратешким значајем или положаји на важним путним правцима. Опиде су биле утврђене бедемима, а у њима су пронађени знаци трговине и робне производње, као што су били велик број керамичких пећи, велике житне јаме и одливци метала који су у великој мери превазилазили потребе локалног становништва. На територији Војводине најгласовитије опиде били су Гомолава код Хртковаца и Стари Сланкамен у Срему, Жидовар код Орешца у Банату и Чарнок код Врбаса. Урбану културу на ову територију донели су Римљани у I веку н.е. Она се на територији Војводине развијала само у Срему, где су највећи г. били Сирмијум (Сремска Митровица), Басијане (код Доњих Петроваца) и Таурунум (Земун). Сирмијум је међу њима био најзначајнији. Он је настао на месту келтске опиде, а у време Тетрархије (293--395) постао је једна од четири престонице Римског царства. На територији Србије најзначајнији римски г. били су Сингидунум (Београд), Виминацијум (Костолац) и Наисус (Ниш).

Повлачењем границе Византије према југу, пред најездама варварских народа, наступила су историјски несигурна времена што је доводило до кризе градских економских функција и пораста њиховог стратешког значаја. Многи г. су изгубили ранији значај или су били расељени. Континуиран развој имали су само они на стратешки или економски важним положајима (Сремска Митровица, Београд, Ниш). Формирањем малих средњовековних држава на територији савремене Србије дошло је до деградације градског живота и многи г. су остали само као центри малих области -- жупа, док други нису имали цивилни део -- подграђе и чинила их је само тврђава са доминантним стратешким функцијама. То је г. давало доминантне физиономске карактеристике и временом су се све више поистовећивала значења речи г. и тврђава. Било је и изузетака какви су били рударски г. Ново Брдо и Брсково, те поједина насеља на важним путевима у којима су се формирали коначишта, тргови и развијало занатство.

Северни део Србије -- Војводина је припадала Угарској и била је на њеној јужној периферији у пограничном делу државе, што такође није погодовало урбаном развоју. Овде су формирани само г. нижег ранга. Статус „слободног г." имала су почетком XVI в. само два насеља са значајним тврђавама Сланкамен (данас Стари Сланкамен) и Ковин. Стари Сланкамен контролисао је спој пловних река Дунава, Тисе и Бегеја, а Ковин излаз моравског пута у Панонску низију. Међу осталим насељима истицала су се она на важним стратешким положајима која су имала утврђења са безначајним подграђима или без њих. Највећи број насеља са значајним неаграрним функцијама имао је најнижи статус, статус опиде. Економски значај њихових положаја био је толико скроман да данас највећи број има статус села или су нестали без трага.

Ширењем отоманске државе на ову територију српске земље су се поново нашле у великој и сигурној држави што је погодовало развоју градских привреда и поново је обнављана мрежа г. Она је у великој мери зависила од ширења државе, формирања примарне мреже путева и нове административне поделе територије. У условима караванског саобраћаја то се одвијало много флексибилније него данас. Настајали су нови г., а стари су или напредовали или су деградирани и мењали места на ранг-листи г. као село-варош, варош, касаба, шехер. Није се код свих г. подразумевало постојање тврђаве јер су се развијали унутар простране и сигурне државе и све мањи значај су имале њихове стратешке функције. Појавио се још један фактор у развоју г., а то је био број муслиманског становништва у њима. Крајем тог периода у великој мери је изједначен развој у деловима Србије јужно и северно од Саве и Дунава.

Трансформација насеља почела је прво на територији Срема, Баната и Бачке. Томе су допринели и готово потпуна депопулација у време турске владавине и поновно насељавање и успостављање аустријске власти крајем XVII и почетком XVIII в. То је било време када се смањивао значај стратешких функција насеља и г. су обнављани само на местима која су имала економске квалитете, као што су били раскрснице путева, средокраће и погодни прелази преко река, а основне градске функције биле су трговачко-занатлијске и управне. Од четири главне категорије насеља у административно-правној пракси Угарске до краја прве половине XIX в. -- насељене пустаре, села, трговишта, слободни краљевски г. -- само су ови последњи формално-правно сматрани г. Били су изузети из надлежности жупанија, подређени непосредно краљу и уживали широку самоуправу. Без обзира на то што је племство у жупанијама покушавало да спута владара у повећању броја слободних краљевских г., у Угарској је крајем XVII в. било 32 а 1828. 52 насеља са овим статусом. На подручју данашње Војводине ту привилегију добили су Нови Сад (1748) Сомбор (1749), Суботица (1779) и Вршац (1817), а у ширем окружењу Осијек (1809), Сегедин (1715), и Темишвар (1781). Статус трговишта (са различитим степеном привилегија), имао је релативно велик број насеља, неједнаких по величини и развијености урбаних функција (нпр. Сента, Бечеј, Бечкерек, Темерин, Б. Топола, Станишић). Пошто је Војна граница до свога укидања 1873. представљала подручје под посебном управом и законима, имала је сопствена привилегована насеља са градским функцијама -- слободне војне комунитете. На подручју данашње Војводине тај статус су имали Петроварадин, Карловци, Земун, Сремска Митровица, Панчево и Бела Црква. Током XIX в., политички и друштвени процеси доводили су до измена правног положаја слободних краљевских г. -- углавном сужавања низа анахроних привилегија, да би коначно Законом о муниципијама из 1870. добили статус г. са муниципалним правима. У ту (највишу) категорију сврстани су Нови Сад, Сомбор, Суботица, Вршац и Панчево. Нижи статус г. са уређеним сенатом добила су између 1870. и 1914. само нека бивша трговишта, али сви војни комунитети: Бечкерек, Кикинда, Бела Црква, Карловци, Петроварадин, С. Митровица, Земун, Рума, Сента и Кањижа. Због разарања и честих миграција, урбана традиција из средњег века и османског периода, ни материјална ни духовно, готово да не постоји, тако да је континуитет у развоју г. уочљив тек од почетка XVIII в. У погледу мултиетничког састава становништва, архитектуре и начина живота наредна два столећа превладали су средњoевропски обрасци. Током ХХ в. промене државно-правног оквира (Југославија, Србија), нове миграције и општи трендови модернизације одразили су се и на урбану културу овог подручја.

Формирањем државе Србије и доласком нових времена вршене су и трансформације г. јужно од Саве и Дунава. Њих је врло сликовито дефинисао Јован Цвијић издвајањем на овој територији две категорије вароши у XIX в. Прве од њих назвао је турско-византијским или правим балканским варошима које су биле карактеристичне за унутрашње делове Балканског полуострва. Карактеристична је била њихова физиономија с уским и кривудавим улицама, чаршијама са збијеним дућанима и базарима. Чаршије су биле издељене по занатима, верској или етничкој припадности становништва. Становништво jе у њима све више обнављано досељавањем словенског и цинцарског живља. Овакве вароши су се дуже очувале на јужним периферијама српских земаља. У већем делу Србије преовлађивале су вароши патријархалног режима у којима су се у малој мери очували турско-источњачки, а све више продиру западни утицаји. Поред старих вароши у насеља вишег ранга трансформисала су се и многа велика села. Вароши овог типа су најчешће мала, са широким улицама, мањом густином градње и с очуваним пољопривредним функцијама. У центрима се одржавају недељне пијаце. У другој половини XIX в. у њима се граде и прве фабрике.

Једна од првих систематизација насеља у Србији после повлачења Турака био је владин акт о организацији основних школа, који насеља дели у осам категорија: 1. Београд, 2. главне окружне вароши, 3. остале окружне вароши, 4. највеће паланке, 5. средње паланке, 6. најмање паланке, 7. села са преко 500 домова и 8. села. У Кнежевини Србији 1866. донет је Закон о местима, који је сва насеља сврстао у три групе: вароши, варошице и села. Вароши су имале окружне власти и било их је 17 (Београд, Алексинац, Ваљево, Горњи Милановац, Зајечар, Јагодина, Крагујевац, Крушевац, Књажевац, Лозница, Неготин, Пожаревац, Смедерево, Ужице, Ћуприја, Чачак и Шабац). Варошице су одабране без посебног критеријума и било их је 21 (Аранђеловац, Бања (Соко), Гроцка, Велико Градиште, Ивањица, Карановац (Краљево), Крупањ, Кладово, Лешница, Мајданпек, Мачванска Митровица, Доњи Милановац, Обреновац, Пожега, Паланка, Параћин, Рашка, Рача, Свилајнац, Трстеник и Уб). Код њиховог избора вредновале су се више функције него величина, па су међу њима била и нека изразито мала места (Рашка 228, Мачванска Митровица 247 становника) али су сва била средишта срезова, пазаришта, погранична места са живим саобраћајем и сл. Сва остала насеља имала су статус села.

С. Ћурчић

Институционална прошлост је једна од битних одлика градских насеља у средњовековним српским земљама. Она се огледа и у терминологији: г. (градь) -- подразумева постојање утврђења и бедема и примарну управну функцију, док код трга ту функцију има трговина. Варош се као израз јавља у XV в. и значи исто што и подграђе (suburbium). Гашењем богатог градског живота касне антике на Балкану развој г. пошао је различитим правцима. У источном делу полуострва дошло је до релативно брзог оживљавања античких центара, нарочито после византијске реокупације 1018. Овде се г. јављају у новој улози и често са новим именима: Сингидунум -- Београд, Виминацијум -- Браничево, Наисус -- Ниш, Улпијана -- Липљан. Западно од линије Сирмијум--Рас--Призрен овај процес није заживео, па ће ова подвојеност градског живота у српским земљама остати до средине XIV в. До извесног уједначавања доћи ће после појаве Саса и ширења дубровачке трговине у унутрашњости. Почев од Брскова (1244) Саси су своју делатност развили у око 30 насеља. Укључивањем домаћих људи у рударску производњу израз Сас губи етничку конотацију и означава људе са аутономним статусом добијеним због свог рударског занимања.

У средњовековним српским земљама постојало је више типова градских насеља. У односу на комунално уређење, као и на степен привредног развитка г. су се делили у више категорија. Првој групи припадају приморски г. са својим дистриктима где су важили градски закони. Они имају античке корене и комунално уређење по угледу на италијанске комуне са високим степеном аутономије у односу на централну власт (Котор, Скадар, Бар, Будва и др.). Другој групи припадају византијски г. које је Србија временом освајала. И они имају античке или рановизантијске корене, а својствено им је потпуно одсуство самоуправе. Њима управља владар преко свог представника локалне управе -- кефалије. У ову групу спадају Призрен, Скопље, Штип, Липљан, Ниш и др. Трећу скупину чине такозвани рударски г. на чије су уређење пресудно утицали Саси и развој рударства. Ту је градске послове водило Веће од 12 пургара (Ново Брдо, Фојница, Сребреница, Зворник и др.). Овде владара представљају војвода и кнез. Нема развијеног чиновничког апарата, а већину послова обављају цариници. Карактеристика ових г. је и присуство дубровачких колонија трговаца које су понегде (Ново Брдо, Призрен, Сребреница, Фојница, Смедерево) биле веома многољудне. Четврту скупину чине јака утврђења на важним стратешким и тактичким тачкама. Код њих се опажа, често и потпуно, одсуство привредне функције, или је она у другом плану. Карактеристична је њихова већа појава у другој половини XIV в. (Голубац, Милешевац, Ужице, Петрус и др.). До њихове појаве доводе нестабилна времена и продор Турака у Србију и Босну. Њима обично управља војни заповедник, а у Деспотовини после увођења власти -- војвода. Петој групи припадају градска насеља која су се самостално развила у време кнеза Лазара и касније. Ту су пре свега престонице Лазаревића и Вуковића: Крушевац, Београд и Смедерево. Неки од ових г. су постигли висок степен урбанизације. Постојање различитих привредних система и аутономија онемогућава стварање градске самоуправе јединствене за целу земљу.

С. Мишић

Као полифункционално уређено људско станиште г. се, на простору где живи српски народ, током XIX в. развијао из подграђа утврђених г., касаба, вароши и варошица, а на основу узора из старијих војвођанских г. и средњоевропске урбанистичке теорије и праксе. Карактеристичан је бурни развој Београда који је почетком XIX в. имао оријенталну структуру и око 3.000 становника у подграђима око Београдске тврђаве, да би се крајем тог века развио у типичан средњоевропски провинцијски г. са близу 100.000 становника, на основама урбанистичког плана Емилијана Јосимовића. Као главни г. Краљевине Србије, Београд је добио функције које остали српски г. нису имали (дворски комплекс, зграде министарстава, факултетске зграде), нарочито 20-их година ХХ в. Како тада долази до наглог механичког прилива становништва, пред II светски рат Београд је имао око 300.000 становника, а својим урбанистичким и архитектонским особеностима почиње да личи на европску метрополу. После II светског рата на другој обали реке Саве изграђен је читав нови г. -- Нови Београд, па укупна територија града добија прстенасти изглед.

Г. у Србији, слично другим земљама, рангирају се на основу хијерархије која, осим величине и броја становника, почива и на примарним функцијама или историјском наслеђу. Београд је главни г. земље, главни привредни центар, али и други г. у Србији имају своје карактеристике: Крагујевац је центар аутомобилске индустрије и некадашња краткотрајна престоница у време прве владе кнеза Милоша, Нови Сад је традиционални културни центар („Српска Атина"), а Ниш средиште сада замрле електронске индустрије. Г. симболизују и карактер својих становника, нарочито у јужним крајевима земље (Пирот, Врање, Лесковац).

Развој г. је неравномеран и у екстремним случајевима прети да се читаво становништво једне земље сакупи у једном или два г. Зато савремена урбанистичка доктрина пропагира децентрализацију функција г. са циљем да поједини г. добију посебан значај неком од препознатљивих виталних потреба за живот нације. Не само у привреди, него пре свега у образовању и култури, г. опстају као квалитетна људска станишта. Карактеристични примери су филмски фестивали у Суботици, Нишу, Сопоту, факултетски центри у Косовској Митровици и Новом Пазару, културне установе и музички фестивал у Новом Саду итд. Не само у Београду, него и у другим г. у Србији, формирају се пешачке зоне или приградска насеља као вид борбе са неминовним осећањем отуђености у класичној градској средини.

З. Маневић

Г. у средњовековној књижевности јавља се углавном као топоним којем се у ретким приликама посвећују иоле шири описи. Већ у Летопису попа Дукљанина, као и у прозним делима најранијих српских писаца, наводе се многобројни г., најчешће са балканског подручја. Путовањима Светог Саве у Свету земљу знатно је проширен круг г. који се спомињу у српској књижевности. Јерусалим је постао и за Србе средишњи град поклоника Христовом гробу и местима на којима су се одвијали догађаји из Старог и Новог завета. Поједини српски поклоници у својим освртима на пређени пут спомињу многобројне г. Међу њима највише пажње посвећено је Јерусалиму и знатно мање Солуну. Српска житија, записи и натписи обилују навођењем г., који су добили значај светионика државе Немањића, Лазаревића и Бранковића. Тако су Рас, Призрен, Скопље, Ново Брдо, Пећ, Приштина, Крушевац, Београд и Смедерево били незаобилазна језгра државног, економског и културног живота у средњем веку, све до времена ропства под Турцима. Један од ретких описа г. припада Константину Филозофу. У Житију деспота Стефана описао је Београд као српску престоницу, коју је деспот саздао посветивши је Богородици. За Београд налази речи одушевљења које прераста у поетско виђење. По њему, то је г. „на красном месту ... као мало где у васељени", „пространог изгледа, као крила лађа у царском пристаништу, са свакаквим утврђењима и са (могућношћу) добављања разноврсне хране. Нигде не могосмо (нешто) слично замислити нити наћи као такво уточиште, нити прилаз по води и по копну". За њега, Београд је од свих царских г. имао најлепши изглед. Изгледом околине назвао га је седмоврхим и упоредио га најпре са земаљским Јерусалимом, а онда и са вишњим Јерусалимом, који симболизује рај. Свако од београдских узвишења описано је и нађена му је паралела са јерусалимским изгледом. Посебну пажњу посветио је београдском пристаништу, вратима г., мостовима који су подизани помоћу верига. Са источне стране налазила се митрополија посвећена Богородичином Успењу. Око ње постојао је општежитељни манастир „украшен разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима". Та црква била је седиште београдског митрополита и егзарха свих српских земаља. Сазнаје се из Житија да је Стефан сазидао у Београду још две цркве и странопријемницу за болесне и странце, као и цркву Светог Николе у њој „на најслађој води". Уз раскошан опис г. писац је проговорио и о његовим становницима. Деспот је из свих својих земаља сабрао најбогатије људе и населио их у Београду давши им знатне привилегије у трговини. То је утицало на већи прилив становништва, тако да се г. „веома густо насели". Сликовите су и сцене туговања становника Београда, као и чуда која су се у граду збила непосредно по деспотовој смрти. Крај Житија обележила је пишчева тужбалица у којој Бели Град оплакује „своју потамнелост" за прерано умрлим вођом народа, који „као цвет прецвета и отпаде". Константин се у истом делу осврнуо и на знаменити српски г. Ново Брдо, описавши његово заузимање од стране Турака. Упечатљива је пишчева крилатица да је то „град заиста сребрн и златан". Константин Михаиловић у Јаничаровим успоменама назвао је овај изузетни град „Сребрном и Златном планином". Кроз успутне записе може се најчешће пратити страдање српских г. у најездама Турака.

Т. Јовановић

У новој српској књижевности конституише се најпре у оквиру документарно-уметничке прозе (аутобиографске, мемоарске и путописне) у другој половини XVIII в. Најизразитије у Доситејевој просветитељској прози, где централно место припада опису Лондона, али и Крфа, Цариграда, Трста, Беча, Венеције, Темишвара, Смирне и сл. Научни и књижевни рад Вука Стефановића Караџића доноси слику Беча и Пеште, као г. у којима су захваљујући многобројним образованим српским ђацима и студентима конституисана средишта српске књижевности и културе, али и Дубровника, Котора, Цетиња, као средина у којима је препознавао обележја српског идентитета, језика, књижевности, културе. Прота Матеја Ненадовић у Мемоарима, кроз опис путовања у прву дипломатску мисију Карађорђеве устаничке Србије, обликује слику Русије и поготову Москве као највећег руског г. У обимној и разноврсној мемоарској и дневничкој прози прве половине XIX в. проналазимо слике многих страних г. (издвајамо Г. Зелића и С. Текелију), док у дневничкој прози Анке Обреновић доминира слика приватног и јавног живота у тадашњем Београду. У комедијама Ј. С. Поповића уметничка слика неименованих г. (протипска основа се најчешће заснива на родном пишчевом граду Вршцу), обликована је кроз приказ малограђанског менталитета, паланачких страсти и себичности, покондирености, људске глупости, као и несклада између жеља и могућности (Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Тврдица, Зла жена, Београд некад и сад и сл.).

Епоха романтизма наглашава још снажнија интересовања за приказивање г., често обележеног негативним контекстом (казивање војводе Драшка о Венецији у Његошевом Горском вијенцу), као и наглашеном опозицијом јединка--г. (Б. Атанацковић, Б. Радичевић, Л. Костић), са идеализацијом слике природе као места скривања од градског обезљуђивања и отуђености (Ђ. Јакшић). У сатиричној лирици Ј. Ј. Змаја г. се појављује као амбијент у којем долазе до изражаја однарођавање и губљење идентитета (Билдунг, Ода при погледу немачких фирми на српским дућанима усред Новог Сада). Доминантну слику г. у српском романтизму, као начину за упознавање са идентитетом других народа и култура, дају истакнути путописци, Љ. Ненадовић (Напуљ, Рим, Венеција, Париз, Цетиње и сл.) и М. Јовановић Морски (Херцег Нови, Напуљ, Александрија, Бомбај, Калкута, Сингапур и сл.).

У епоси реализма г. се појављује у новом значењу као урбани центар у којем се укрштају и одвијају сви важни аспекти приватног и јавног живота, те г. чак постаје делатни књижевни јунак. Српски реализам, кроз тематизацију регионалних посебности, афирмише многе значајне г. и поднебља: Сентандреја и Јужна Угарска, Нови Сад и Војводина, Београд и Шумадија, Херцег Нови и Бока Которска, Дубровник, Цетиње и Црна Гора, Шибеник и Далмација, Ниш и Јужна Србија, Врање и Пчиња, Шабац и Мачва, Мостар и Херцеговина, Сарајево и Босна. Хронотоп г. у потпуности оповргава раније мишљење српске књижевне историографије да је приказивање сеоског живота доминантно тематско-мотивско подручје у књижевним делима епохе реализма. Градска или варошка средина са својим начином живота, људима и догађајима, имала је подједнако важну улогу у књижевним текстовима српских реалиста. Поред Јакова Игњатовића, који је започео градску литературу романа, важно је издвојити тематизацију градског или варошког живота и у приповедној прози С. М. Љубише, М. Глишића и Ј. Веселиновића, а поготову у прози Л. К. Лазаревића, С. Сремца, С. Матавуља, С. Ранковића, Р. Домановића, Б. Нушића, Д. Илића, П. Кочића, И. Ћипика, Б. Станковића.

Доминантни уметнички топоси који дефинишу хронотоп г. у књижевности српског реализма су: градски јунаци, градски тргови, градске кафане, градска периферија, градске породице, градске приче, опозиција г.--село. Уметничка слика г. или вароши у епоси српског реализма, утемељена је на идеји г. као повлашћеног простора који почива на хронотопу сусрета различитих и често сасвим супротстављених културолошких чињеница: времена и простора, г./вароши и села, прошлости и садашњости, феудализма и капитализма, конзервативизма и револуционаризма, људи и догађаја, староседелаца и дошљака, национализма и анационализма, разноликих језика и култура, ђачког и чиновничког поимања света, градских тргова и градске периферије, кафанског и породичног амбијента, приватног и јавног живота. Важно је при томе посебно нагласити да је тако обликован г. много више од наведене мешавине култура, људи и догађаја, те да означава једно специфично стање духа које сабира све наведене обичаје и традиције, индивидуалне и колективне судбине, те да је та симбиоза и била предуслов за аутономну уметничку слику г., као онога простора који може да обликује свест људи који га насељавају. Нарочито важну улогу у препознавању реалистичког хронотопа г. имају репрезентативни књижевни јунаци Ј. Игњатовића, С. Сремца, С. Матавуља или јунаци Матавуљевих комедија. Захваљујући свему томе, са једне стране, конкретни г. и простори утицали су на обликовање целокупне уметничке слике урбаног света, а са друге стране, реалистичка уметничка слика г. повратно је утицала на нови доживљај и преобликовање стварних г. у свести читалаца, али и становника или гостију који су посећивали те стварне г. у каснијим годинама и деценијама, тако да је књижевност почела да приказује живот у најкреативнијем облику.

Тематизација градског живота нарочито је видљива на почетку ХХ в., у прози младих писаца (М. Ускоковића, В. Милићевића, В. Петровића, И. Секулић, С. Винавера), као и у међуратној књижевности (Р. Петровић, Д. Васић, Р. Драинац, Б. Токин, А. Илић и други, такође и у драмским делима).

С доминацијом урбаног живота, те са развојем великих г., у којима се живот распршио из једног центра у више градских језгара, модерна српска књижевност, као и целокупна српска књижевност ХХ и почетка ХХI в., афирмише идеју велеграда/метрополе или мегаполиса, као универзума у којем се сударају урбана свест са снажном индивидуалношћу, колективно са посебним, отуђење и интеграција, патња и срећа. Издвајамо упечатљиве слике г. у прози М. Црњанског, И. Андрића, О. Давича, М. Булатовића, Б. Пекића, Д. Киша, П. Угринова, Б. Ћосића, Д. Николића, Љ. Симовића, М. Капора, Д. Ковачевића, С. Селенића, В. Стевановића, М. Оклопчића, М. Савића, Р. Б. Марковића, Д. Албахарија, В. Стевановића, С. Басаре, Р. Петковића, М. Ј. Вишњића, Д. Великића, М. Пантића, А. Гаталице, Г. Петровића, В. Пиштала, З. Ћирића, Н. Маловића и сл. У тематском средишту налази се Београд, као српска престоница, али и многи други домаћи и г. бивше СФРЈ (Нови Сад, Суботица, Зрењанин/Петровград, Сомбор, Ниш, Херцег Нови, Рашка, Ваљево, Крагујевац, Ужице, Сарајево, Загреб, Дубровник, Пула), као и градови других земаља (Лондон, Париз, Беч, Берлин, Венеција, Рим, Њујорк, Сан Франциско, Торонто и сл.).

Г. Максимовић

Најчешћа представа о г. у традиционалној књижевности, култури и фолклору формирана је према средњовековном „ г. на брду" европског типа, који је подразумевао јако утврђење на неприступачном месту са црквом, дворцем за властелина (власника г.), касарном за војску која га брани, официрским становима, складиштем и цистерном за питку воду. Живот таквог г. зависио је у свему од подграђа, трговачког и занатског појаса око г. чије се становништво, заједно са сељацима, склањало унутар зидина кад је претила опасност од непријатеља. Када превазиђе тренутне границе и постане неодбрањиво, подграђе је добијало сопствене зидине, што се могло поновити више пута. На територији Србије, после успостављања османлијске власти, г. су постепено губили одбрамбене зидине, нарочито ако нису били у пограничном подручју. У таквим случајевима утврђење (утврђена кула, тврђава) је остајало у центру града, а некадашња подграђа слободно су се преливала у околину. Такав тип насеља познат је у урбанистичкој литератури као „стари балкански г.", веома цењен због живе воде, отворених визура, проветрених улица и неограничене могућности ширења. Од XI в. -- када се г. поново враћа у европску историју после мрачних столећа раног средњег века -- па све до одласка Турака са Балкана, на територији данашње Србије (осим Београда и, можда, Ниша) није било г. друкчијег типа. У окружењу су, међутим, постојали велики и славни г. као што су Беч, Будим, Солун, Цариград/Стамбол, Млеци, Рим итд., чија је сама егзистенција за припаднике традицијске културе изгледала као чудо. Такви г. имали су функцију симбола или знака у којем је структура означеног испражњена (за име се не везује никакав реалан урбанистички, историјски или идеолошки садржај), а ознака предимензионирана. Етиолошка предања која се у великом броју везују за такве г. по правилу дубоко задиру у област митологије (нпр. Цариград, Рим итд.).

У усменој књижевности г. се јавља у три основна вида: као реално место од историјског значаја, као место фантастичног постања, изгледа и локације, те као већ поменути г.--симбол. Г.--симбол је карактеристичан за кратке форме, нарочито пословице („Залуду је град за динар, кад динара није"; „Ишла би баба у Рим, али нема с чим; купила би свашта, али нема за шта"; „Млеци цвијет, а Цариград свијет" итд; Вук, Пословице, 1965), али и за одређене врсте усмене лирике (нпр. дечје песме -- „У Будиму граду чудно чудо кажу/ Миш посејо проју по јежеву пољу..."). У свим овим примерима г. -- било по имену (ојконим) било безлично (апелатив) -- представља највећу меру нечега важног: трговачке вредности, политичке моћи, богатства, снаге, даљине, невероватних догађаја итд. Посебан случај симболичке употребе г. препознаје се у предањима о проклетој Јерини и зидању Смедерева кулучењем, где се историјска подлога преусмерила са г. на градитеља.

Г. као место фантастичног постања, изгледа и локације јавља се у свим дужим формама (епске и лирске песме, бајке, предања). У бајкама он подлеже двоструком кодирању -- социјалном и магијском истовремено, што је очекивано с обзиром на поетику жанра. Магијски код се реализује на четири нивоа. Први, ниво постања г., начин на који се појављује и потом нестаје, обично подразумева чаробни инструмент који решава немогуће задатке: „Овакав штап нигдје не можеш наћи. Гледај само! -- рече путник, па забоде штап у земљу. Наједанпут се око њих створи град да нигдје не можеш изаћи, мањ да излетиш. Царев се слуга зорли уплаши, па додирну град да види да ли је заиста или само сан. Кад онај извади штап, града нестаде" („Везена марама", Лакићевић 1986). У овом примеру функционалног монокодирања магијски начин постанка предимензионирао је главну, одбрамбену, особину г., али је деконструисао све друго што он треба да има: он је заправо представљен као не-место. Други ниво магијског кодирања односи се на материјал од којег је г. сазидан -- најчешће од најмање очекиваних ствари као што су кости (слоновске, дивовске, људске и коњске), метали (сребро, бакар, лим) итд. Трећи тип кодирања захвата садржај г., нпр. извор живе воде коју у г. и испред њега чувају нарочити чувари („У лажи су кратке ноге", Вук 1870, 12). Овај тип сродан је четвртом који се односи на догађаје који се у г. одвијају а имају значаја за сиже. То су углавном уклети или нечисти г., опседнути духовима, демонима и ђаволима које главни јунак савлађује врлином, лукавошћу или уз помоћ чаробних помагача. Због значаја тог чина сиже се на том месту предваја и приповедање дословно тече до јунаковог доласка у г. и од њега (уп. „Дечко који се ничега не плаши", „Милостиви солдат", Чајкановић 1927, 26, 30). Чудесни г., нарочито „од костију коњских и јуначких", чести су у лирици, а могу се наћи и у епици: њихов градитељ је, пре свега, вила. Четири основна типа магијског кодирања г. у њеном случају се проширују још једним, такође врло важним: по месту настанка, које може бити на небу, међу облацима, на земљи или на врховима дрвêта у гори: „Град градила б'јела вила/ ни на небу ни на земљи,/ нег' на грани од облака." (СМ 1,1--3); „Град градила пребијела вила/ Ни на небо ни на земљу црну/ Но од јеле до зелене јеле" (Вук VII, 47, 1--3).

По употребљеној грађи, вилински г. најпре спадају у коштане, али је избор конструктивног и украсног материјала знатно већи: „на граду је троје врата:/ једно врата од скерлета,/ друго врата од бисера,/ треће врата сухог злата" (СМ 1, 4--7); „Не гради га клаком и камењем,/ Но бијелом кости од јунака,/ Од јунака и од коња врана." (Вук VII, 47, 4--6); „По њем пирге испиргала као Пирин град,/ Начичкала камичкима бoje хиљадам:/ Па бедеме граду гради, чудом чувене,/ Све од силне коњске кости и од јуначке,/ На ћошкове људске главе златом жикане" (Вук 1898, 252, 3--7).

Различите елементе магијског кодирања градње епска песма може да споји и кроз акцију једног, али посебног човека/јунака, на пример чувеног Филипа Маџарина. Тада вилинска градња не одудара битно од људске по начину, месту и материјалу, колико по ономе што се догађа у г., тј. по сврси са којом је он грађен:

У епској варијанти градња куле/г. нема очите митске функције, али је из других примера јасно да чудесна грађевина иницира сложени заплет чији је важан чинилац сукоб женског лика (демона) са царем: „То се чудо далек' чуло, до у Цариград,/ Цар опрема триста војске и три војводе,/ Да вилина града ори и ње бедеме./ Не да вила орит' града нити бедема,/ Хитала се б'јелом руком у дил бедеме,/ Па извади триста пиљак' и три камена,/ Те побила триста војске и три војводе" (Вук 1898, 252, 14--20).

Г. као реално место од историјског значаја. Како епика показује изразите идеолошке особине у њој се г. схвата као битан елемент државотворности народа и његовог политичког система. Нигде се то не види тако добро као у песми „Маргита дјевојка и Рајко војвода" (Вук III, 10) где се снага јаке и напредне државе феудалног типа изједначава са бројем г. и војвода које су их држале. Притом уз г. као стални атрибут увек стоји придев бели (остали типично епски придеви уз г. су: тврди, камени, проклети, царев, каурски итд.). Узимајући у обзир чињеницу да је сваки обласни војвода којег песма помиње морао имати г. из којег је владао, може се закључити да је пре доласка Османлија на Балкан јака српска држава имала 36 г. (и исто толико области!) који су се протезали од Срема до Солуна. Ово се може сматрати типичном епском сликом историје која заправо сажима више различитих, не обавезно узастопних, фаза динамичних скупљања и ширења српских територија кроз векове.

С доласком Османлија на Балкан и по њиховом заузећу свих српских територија, статус г. у епици подлеже драстичним променама. Док су у њему била српска феудална господа, епски симбол г. биле су кула и црква чији је крст доминирао градским простором и видео се из далека: „Дмитар узе доњи крај од града/ И Небојшу на Дунаву кулу;/ Богдан узе горњи крај од града/ И Ружицу цркву насред града" (Вук II, 98, 19--22). Очекивало би се да, у складу с епском поетиком, долазак Турака не поремети основу ове слике, односно да се просто симбол једне вере замени другим: крст полумесецом. То једноставно решење није било могуће јер се г., који је природно постао центар административне управе нове власти и израз њене силе, претвара у непријатељску територију на чијим се зидинама и капијама црне одсечене српске, односно хришћанске главе: „Виђи, побро, Оногошта града!/ Већ какав је бедем оногошки/ Онђе ће ти окапати глава!/ ... /За то се је бедем направљао,/ Да се кити јуначким главама" (СМ 139, 68--74). Ова слика преовлађује углавном у хајдучкој епици где сваки одлазак јунака у г. (по дуван, вино, барут или у ропство) представља опасан догађај, често са кобним завршетком као у чувеној песми „Стари Вујадин" (Вук III, 50, 21--26): „О синови, моји соколови!/ Видите ли проклето Лијевно,/ Ђе у њему бијели се кула?/ Онђе ће нас бити и мучити:/ Пребијати и ноге и руке,/ И вадити наше очи чарне."

У устаничким песмама, које опевају отпор и борбу до истребљења, симболичка слика г. се темељно разграђује и он постаје оно што за сваку војску заправо и јесте -- утврђење које треба срушити или освојити: „Те градове раја начинила,/ Градила их по девет година,/ Кадра их је за дан оборити/ И са царем кавгу заметнути" (Вук IV, 24, 580--583). У складу са тим устаничка војска, и кад убедљиво побеђује, у песмама нема интереса да насељава освојене г. То је карактеристично за оба устанка и њихове вође -- за Први и Карађорђа: „Књигу пише црни Арапине/ из ордије цара силенога,/ од Видина, града бијелога,/ те је шаље у земљу Србију,/ у Тополу, село поносито,/ Црном Ђорђу, од Србије глави" (Вук IV, 39) -- као и за Други и Књаза Милоша: „Кад се српска искупила војска,/ доведоше деведесет роба/ и тридесет живије Турака,/ доведоше у село Којиће,/ све господар исијече Турке" (Вук IV, 47, 160--164). Овај цитат из песме о боју на Чачку, у којој књаз деведесет робова пошаље у г. Ужице, а сам остане у селу, добро показује како је епика видела г. у оба устанка. Она се у овоме једним делом подудара с историјом јер је познато да устаници нису имали поверења у г. које нису умели да бране. Вишевековна отуђеност од градске средине учинила је да се задовољство од освајања слободе ниједним сегментом не веже за г. који су више били цењени због тога што значе губитак за Турке, него што би били добитак за устанике. У извесној мери неповерење према урбаној средини и начину живота у њој остало је карактеристика усмене традиције до данас. У томе она није јединствена будући да се динамика односа између села и г. на тој врсти неповерења гради од антике до савременог доба, а као таква је ова карактеристика постала стандардни мотив ауторске књижевности.

М. Детелић

ИЗВОРИ: В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, Беч 1853; Српске народне приповијетке. Друго умножено издање, Беч 1870; Српске народне пјесме. Књига пета у којој су различне женске пјесме, Бг 1898; Српске народне пословице, Бг 1965; Д. Лакићевић, Српске народне бајке, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, „Српско грађанство у средњем веку", у: Настава историје у средњој школи 1, 2, Бг 1951; М. Мацура, „Критеријум за разграничење сеоског и градског становништва", Статистичка ревија, 1954, 4, 3--4; М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I--II, Бг 1955--1962; П. Анђелић, „Трговиште, варош и град у средњовековној Босни. Прилог типологији насеља", ГЗМ, 1963, 18; Ст. Новаковић, „Град, трг, варош. К историји речи и предмета који се њима казују", у: Из српске историје, Бг 1966; К. Зите, Уметничко обликовање градова, Бг 1967; Ј. Калић, Београд у средњем веку, Бг 1967; И. Здравковић, Средњовековни градови у Србији, Бг 1970; Д. Ковачевић Којић, „О кнезовима у градским насељима средњовјековне Босне", Радови ФФС 1971, 6; „Приштина у средњем веку", ИЧ 1975, 22; Б. Богдановић, Urbs & Logos: огледи из симбологије града, Ниш 1976; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; S. Ćirković, „Production of Gold, Silver and Copper in the Central Parts of the Balkans", Beiträge zur Wirtschaftsgeschichte, 2, Stuttgart 1979; С. Ћурчић, „Прилог разграничењу сеоских и градских насеља", ЗРПМФ, Н. Сад, 1980, 10; В. Мацура, Чаршија и градски центар, Ниш--Краг. 1984; Ј. Калић, „Ниш у средњем веку", ИЧ, 1984, 31; Д. Живковић, „Два романа Јакова Игњатовића: Вечити младожења и Васа Решпект", у: Ј. Игњатовић, Васа Решпект -- Вечити младожења, Н. Сад 1987; Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Бг 1991; С. Ћирковић, „Урбанизација као тема српске историје", Ј. Калић, „Словени и византијско урбано наслеђе", Д. Ковачевић Којић, „Друштвена структура рударских градова", М. Благојевић, „Град и жупа -- међе градског друштва", Р. Ћук, „'Колоније' у српским средњовековним градовима", Р. Михаљчић, „Град у преломном раздобљу", А. Веселиновић, „Владарско и комунално у градовима Деспотовине", у: Социјална структура српских градских насеља (XII -- XVIII век), Смед.--Бг 1992; С. Ћирковић, Работници, војници, духовници: друштва средњовековног Балкана, Бг 1997; Љ. Максимовић, „Град", у: С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Л. Мамфорд, Град у историји: његов постанак, његово мењање, његови изгледи, Бг 2001; М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији, Бг 2003; Д. Иванић, „Трг/чаршија или нишки Theatrum mundi у прози Стевана Сремца", Градина, 2005, ХLI, 8; А. Вулетић, Ј. Мијаиловић, „Град и варош", у: Између посела и балова, Бг 2005; М. Детелић, М. Илић, Бели град. Порекло епске формуле и словенског топонима, Бг 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; М. Пантић**,** „Слика града у Матавуљевим београдским причама", Глас САНУ, Одељење језика и књижевности, 2008, CDIХ, 24; М. Детелић, „Слика града у наративном контексту народне бајке", у: Моћ књижевности. In memoriam Ана Радин, Бг 2009; Г. Максимовић, „Градови Петра Кочића", у: Петар Кочић данас, зборник радова, Бл 2009; С. Ћурчић, Насеља Војводине -- географска синтеза, Н. Сад 2010; Култура градова, Н. Сад 2010; С. Владушић, Црњански, Мегаполис, Бг 2011; С. Мишић (ред.), Градови и тргови српског средњег века, Бг 2010; Д. Ковачевић Којић, Сребреница у XIV и XV вијеку, Бг 2011; Г. Максимовић, „Градови Симе Матавуља", у: Симо Матавуљ -- дело у времену, зборник радова Књижевно дело Симе Матавуља, Бг 2011; „Идентитет града у прози Стевана Сремца" ЗМСКЈ, 2012, LХ, 1; „Градови, средине и људи у прози Јакова Игњатовића", Зенит, магазин за уметност, науку и философију, 2013, VII, 13.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)