ГАВРИЛОВИЋ, Зоран

ГАВРИЛОВИЋ, Зоран, књижевни критичар, естетичар, универзитетски професор (Београд, 21. XII 1926 -- Београд, 30. V 1990). Дипломирао 1951. на Групи за филозофију на Филозофском факултету у Београду; од 1952. асистент за естетику на истом факултету, потом на Филолошком, где је, након студијског боравка у Америци, одбранио докторску дисертацију (Уочавања. Америчка и југословенска мисао о књижевности између два рата, Бг 1970); на овом факултету је прошао сва звања од асистента до редовног професора (1975). Oд 1952. активно сарађуje у књижевним листовима и часописима. Jедан је од иницијатора неоствареног опозиционог часописа Јавност са Д. Ћосићем и др. (1980). Своју критику је усмерио према теоријском и књижевноисторијском разматрању начела и развоја српске књижевне критике, оцењивању савремених дела и ревалоризацији значајних остварења књижевне прошлости. У сукобу реалиста и модерниста 50-их година ХХ в. у основи је био против сваког догматизма и искључивости. Реализам као стваралачки метод и успостављање континуитета између традиције и савремености за њега су били основни естетички и вредносни оријентири. У првим написима, следећи М. Богдановића, одбацивао је радикални модернизам В. Попе, М. Павловића и З. Мишића као њиховог браниоца, али је прихватао модерне тенденције српске књижевности из ранијих периода и нова дела савремених песника (С. Раичковић, Б. Миљковић, Б. Петровић). Тумачење поезије сматрао је основним пољем савремене критике. У књизи Од Војислава до Диса (Бг 1958) ставове о томе формулисао је у текстовима о В. Илићу, Ј. Дучићу, М. Ракићу, С. Пандуровићу и В. Петковићу Дису. Сматрао је да се у поезији одражавају све важне идејне, развојне и тематске линије националне књижевности, од Илића до најпознатијих песника српске књижевности на почетку ХХ в., нарочито Ракића, којег је сматрао најбољим песником новије српске књижевности, затим Дучића и његовог артизма, најуспешнијег израза модернизације српске поезије на почетку века, као и Диса и дубине његовог доживљаја скривених особина човекове душе. Двема антологијама, Антологијом српског родољубивог песништва (Бг 1967) и Антологијом српског љубавног песништва (Бг 1967) назначавао је континуитете и развојне линије ових песничких врста. У оценама савремене прозе био је много умеренији, повољно оцењујући нове књиге В. Деснице, О. Давича, Д. Ћосића, М. Лалића, А. Исаковића. Такође је прихватио и М. Булатовића, Д. Киша, Б. Пекића и друге писце који су у другој и трећој деценији после II светског рата много одлучније од претходне генерације модернизовали српску књижевност. У тумачењу српске књижевне критике испитивао је њену развојну линију, критичке идеје и делатност најважнијих представника: С. Вуловића, Љ. Недића, Б. Поповића, Ј. Скерлића, Ђ. Јовановића, М. Богдановића (Критика и критичари, 1, Бг 1957). У књизи О критици (Бг 1975) јасније је формулисао теоријске ставове: књижевну критику схвата као нужно противуречну делатност, зависну од околности пројектованих у књижевно дело и од субјективних критичаревих процена особина и вредности дела. Превазилажење тих крајности најближе изражава посебност критичког тумачења. Иако је у ранијим критикама давао предност спољашњем приступу, у доцнијим се приближио синтези једног и другог. У студији Уочавања..., сагледао је развој стваралачких идеја у Југославији и Србији, с послератним модернистима који су имали трагично искуство рата, и у Америци, с писцима тзв. изгубљене генерације, те појаве социјалне књижевности 30-их година ХХ в. Релевантни су закључци о нужним асимилативним развојним токовима у књижевностима малих народа, какав је српски, и новоформираних нација, каква је америчка. Као активан књижевни критичар, Г. је ставове из ранијих текстова допуњавао новом критичком и теоријском аргументацијом, много отворенији за праве уметничке вредности него што је то изгледало на почетку његове критичарске каријере.

ДЕЛА: Hyppolite Taine, Бг 1954; О уметности, Бг 1956; Српска модерна, Сар 1960; Записи о српским песницима, 1, Бг 1977; Неизвесности. Огледи и критике, Бг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: С. Леовац, „Критичар о критици", Израз, 1957, 1, 7--8; П. Протић, „Сличности и разлике међу културама", Књижевна критика, 1972, 1, 3; С. Лукић, „Естетичка начела и критичарска акција Зорана Гавриловића", у: З. Гавриловић, Неизвесности. Огледи и критике, Бг 1985; Д. Ћосић, Писци мога века, Бг 2004; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768--2007, Н. Сад 2008; П. Тодоровић, „Зоран Гавриловић: између естетичара, критичара и антологичара", у: М. Радуловић (ур.), Српска књижевна критика и културна политика у другој половини ХХ века, Бг 2013.

Марко Недић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)