ГОРА

ГОРА, високо и тешко проходно, дивље место покривено шумом. Такође и место сусрета са зверима, демонима, митским бићима и одметницима од људске заједнице (разбојници, хајдуци) чије је г. боравиште. Најчешћа (епска) атрибуција уз г.: црна/чарна, зелена, ломна, усарита. Према (интернационалном) етиолошком предању забележеном међу Србима у Босни, при стварању света Бог је земљу направио ширу од неба па је, по ђаволовом савету, стиснуо да се ивице поравнају, и тако су настала брда и долине. Г. се схвата као гранично место, како између људског и божанског -- света г. -- тако и између људског и хтонског (демонског) света -- пуста г. Код Срба има више локалитета са ознаком света г**.** (најчешће предели са густо посејаним црквама и манастирима -- Фрушка гора, Овчар и Каблар итд.), међу којима је најславнија Света Гора Атонска где је краљевски и царски манастир Хиландар. Пуста г. се у српско-македонско-бугарској традицији бајања најчешће помиње као место изгнанства нечисте силе (некад и са именом Галилејска, Талилејска, Калилејска, Лелејска, лева, итд.). То је дивља, демонска, хтонска г., без људи и домаћих животиња, где се не чује никакав глас, а пре свега глас петла и пса: „Одлази у неврат,/ у Галилејску гору,/ где петао не пева,/ где пас не лаје..." Насупрот томе, горска мајка (демон који живи у г. и изазива плач код деце) у бајању се дефинише по звуковима које испушта: „Горска мајко, што си отуд пошла,/ те мом детету не даш да мирно спава?/ Као мачка маучеш,/ Као кокош кречиш,/ Као свиња грдиш..." Мотив одсуства гласа у г., карактеристичан за басме, нашао се у основи епских образаца о сукобу јунака с вилом или хајдуцима (који фигурирају као изоморфна демонска бића) услед нарушавања табуа тишине у г. („Јао, брате, вила ме устрели!/ А нисам ли тебе беседио,/ Да не певам кроз Мироч планину?", Вук II, 38). У казивањима неких бајалица о томе како су стекле моћ бајања наводи се да су их виле или друга бића водили у г., а затим их вратили и наредили им да бају. По томе се одлазак у г. подудара с одласком у туђи свет („иза седам мора, иза седам гора") по знање, богатство или брачног друга у бајкама о трећем сину, односно с одласком шамана на други свет по лек за болест или по душу за новорођенче. У предањима о убијању старих људи често се, као место где су остављали немоћне старце да умру, помиње г. Одатле и клетва: „У гору те накарали!" Г. се може схватити и као једна од трансформација дрвета света (axis mundi). На то указује Вилина г**.** из народне приповетке, која се пружа до месеца, стабла су јој сребрна а листови златни, док у средини гори ватра.

У усменим књижевним врстама г. је биполарни локус, место истовремено и на овом и на оном свету: у бајкама као што је Краварић Марко (Српске народне приповетке, 10) у њој је улаз у други свет који се замишља у пећини („Он ти сад угоди кроз те пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље..., не можеш га очима прегледати. Он угоди тијем пољем..., дође он на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему: -- Бог дао, човјече с онога свијета, бог дао!"); у епским песмама контаминираним бајкама г. је место које настањују дивови („Док дођоше у дивску планину,/ Ту нађоше студену пећину"; Вук II, 8); у епици је место сусрета са смрћу и судбином, вечно боравиште свакога ко у њој изгуби живот било на који начин. У лирским песмама г. често означава биље у планини („Стаде гора, стаде вода,/ А јасика баш не ћаше"; „Што је гора, да су калемови") или, у хиперболисаном виду, растиње у башти („Родило вам житно поље,/ Винска гора па најбоље"; „Сеје мома бел босиљак,/ Доз, доз!/ Не ву ниче бел босиљак,/ Доз, доз!/ Но ву ниче густа гора"), што се, у типично лирској стилизацији, преноси и на опис девојке („Уста су вој кутијице,/ Коса вој је густа гора"). У епској г. постоје две врсте смрти: тихе и без крви (у том случају гине се дејством више силе -- „бога, старог крвника", урока, клетве) или бучне и крваве (кад су убице људи и демони -- вила, змај). Због њене хтонске означености, свако ко умре у г. сматра се нечистим мртвацем и сахрањује се по правилу на месту погибије или на неком од читавог низа посебно нечистих места унутар г. као што су раскрсница, стајаћа вода, солило, пут и сл. Будући да се у г. најчешће сахрањују драги покојници (браћа, невесте, младенци, сватови, добри другови), гробови који се њима копају уређују се пажљиво и са љубављу: „Сабљама јој сандук сатесаше,/ наџацима раку ископаше;/ саранише лијепу ђевојку/ откуда се јасно сунце рађа;/посуше је грошим' и дукатим';/ чело главе воду изведоше,/ око воде клупе поградише,/ посадише ружу с обје стране:/ ко ј' уморан, нека се одмара;/ ко је млађан, нек се кити цв'јећем;/ ко је жедан, нека воде пије/ за душицу лијепе ђевојке" (Вук III, 78). Дивљина г. као простора апсолутно супротног освећеном простору гробља наглашава се обрнутим понашањем: култно нечисти мртви у г. се сахрањују главом на исток („откуда се јасно сунце рађа") тако да гледају у сунце на заласку, а култно чисти мртви у гробљу главом на запад („куда јарко смирује се сунце") како би гледали у сунце на изласку. Посебан случај сахрањивања у г. има реалну подлогу у веровању да сусрет двеју ритуалних поворки (обично свадбених) доноси несрећу и да због тога једна мора да устукне или да погине (упоредити нпр. честа сватовска гробља у црногорским планинама). У епици је овај реални предложак прекодиран у сукоб између сватова и разбојника или демонског бића (виле). Г. је пребивалиште разних митолошких бића: вила, хала, змајева, дивова и др. По предањима забележеним на широком јужнословенском ареалу (као и бајкама попут Златне јабуке и девет пауница, Вук, 4), из горских језера излазе и водени бик, водени ован, крилати коњ, аждаја. Од свих њих, прави господари г. су заправо само виле у чијим је именима г. честа компонента: Белогорка, Загоркиња, Нагорка, Нагоркиња, Подгорка, Пригорка. Г. за виле није само станиште него и генерички елемент: „А мене вилу од горе/ Мене је гора родила/ У зелен листак повила,/ Јутрења роса падала,/ Мене је вилу дојила" (Драгољуб, 1868, II, 20). Мотив женидбе јунака (језеркињом) вилом такође се везује за простор г. („вила љубовца").

У веровању, предању и народним песмама јужнословенских народа вила се јавља и као градитељица необичних градова у г.: „Град градила пребијела вила/ Ни на небо ни на земљу црну,/ Но од јеле до зелене јеле..." (Вук VII, 47) и као прави владар Аркадије и људима непријатељског простора: „У гори је зелено језеро,/ Онђе ћеш се ладне напит воде./ Ал се чувај замутит језеро;/ На њем спава бродарица вила" (MХ II). У функцији господарице г. и горске воде, вила у епици затвара или сели изворе, или брани људима да пију воду из њих. Јунак (најчешће Краљевић Марко) побеђује вилу и ослобађа изворе, што је мотив који води порекло из индоевропске митологије (Громовник муњом погађа Змаја који је „заробио" воде у планини и оне натапају родна поља, чиме је омогућена сетва у подножју планина). Због изразито хтонске кодираности, г. се у систему традицијске културе налази на супротном крају приоритетних бинарних опозиција какве су кућа--шума/г. (просторни код), добро--лоше/зло (етички, морални код), светло/бело--тамно/црно/зелено (колористички код) итд. Захваљујући специфичним историјским околностима овај иначе ненарушиви поредак вредности у потпуности се преокренуо у епским песмама „средњијех времена" (по Вуковој систематизацији). Јак притисак османлијске власти на хришћанско становништво по градовима и селима учинио је живот у њима опасним и неизвесним. Епика као реакцију на тај притисак дефинише систематско груписање хајдука по горама одакле је четовање било релативно безбедно (напади на Турке и трговце „од Ђурђева до Дмитрова данка") и кодира га као родољубиву активност и герилску борбу за слободу. Будући да је кућа (село, град) изгубила своју културом задату функцију заштите, она се спонтано пренела на г. у којој су се борци за слободу осећали супериорно и безбедно. То је стање било довољно дуготрајно да у епици стекне и сопствену формулу: „кућа ми је камена пећина,/ а баштина гора Романија (зелена планина"; Вук САНУ, IV, 15).

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг--Земун 1927; О. Крстић, Планински и шумски пашњаци, Суб. 1956; В. Ћоровић, Прилог проучавању начина сахрањивања и подизања надгробних споменика у нашим крајевима у средњем вијеку, Сар. 1956; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; В. Николић, „Природа у веровањима и обичајима у Сретечкој Жупи", ГЕИ, 1961, 9--10; С. Георгијевић, Балканолошке студије, Ниш 1967; Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, Ниш--Краг.--Пр 1982; М. Детелић, Митски простор и епика, Бг 1992; Р. Иванова, Эпос, обред, мит, София 1995; Љ. Пешикан Љуштановић (прир.), Лирске народне песме, Н. Сад 2012.

Љ. Раденковић; М. Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)