ГАВРИЛОВИЋ, Марко

ГАВРИЛОВИЋ, Марко, дрворезбар (Панчево, ? -- Нови Сад, 25. I 1773). Потребе за иконостасима у тек изграђеним црквама у Карловачкој митрополији определиле су његову одлуку да се досели у Нови Сад, у близину Сремских Карловаца и карловачких митрополита. У молби за стицање грађанства упућеној новосадском Магистрату, написао је да је православне вере, по занимању sculptor lignarius и да је занат изучио у Темишвару. Иконостаси из радионице Г. имају носећу конструкцију с пуном дашчаном оплатом. Престоне иконе су уметане у предвиђене оквире који су одговарали димензијама икона за које је резана и потом сликана даска. Иконе друге и треће зоне иконостасa су интегрално резане с рамом и припремане за сликање. Цео сликани програм рађен је директно на дасци са одговарајућом кредно-туткалном подлогом. Престоне иконе су имале репрезентативно место, формат и рам, и увек су наглашаване равним или профилисаним али никада тордираним стубовима. Дуборезбарени украси његове радионице сведени су на барокно-рокајне форме овалних и издужених картуша у дрворезбареном раму. Опус радова Г. до доласка у новосадску средину није поуздано утврђен и може се пратити кроз непуних седам година, од 1766. када довршава иконостас у сремском селу Вогњу, до 1773. Уз помоћ синова израдио је иконостас, певнице и архијерејски трон цркве Св. Арханђела у Лаћарку (1769), певнице у Успенској цркви у Новом Саду (пре 1770) уз помоћ сина Арсенија, и иконостас у Нештину (пре 1772). Приписани су му иконостас у Вогњу (пре 1766), царске двери и тронови манастира Шишатовца (1768), иконостас у Вазнесењској цркви у Руми (пре 1770), као и стари иконостас манастира Кувеждина (пре 1772), касније пренет у Опатовац. Проширење његовог опуса на дела која су могла настати у Банату за време боравка у Темишвару за сада остају на нивоу претпоставки. Реч је о иконостасима у Арадцу, Стајићеву и Бочару (донет из Врањева). Иконостас у Међи, Итебеју и Чуругу завршили су синови Арсеније и Аксентије након његове изненадне смрти. Учешће синова, нарочито млађег Аксентија, на пословима које је Г. погађао, врло је извесно.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гавриловић, „Неки дрворезбарски центри у Војводини: прилог проучавању дрворезбарске уметности у XVIII и XIX веку", РВМ, 1954, 3; В. Стајић, Новосадске биографије из архива Новосадског магистрата, III, Н. Сад 2002; М. Лесек, Уметничка баштина у Срему, III, Н. Сад 2005; Б. Кулић, Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Н. Сад 2007.

Б. Кулић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)