ГЕНЕРАЛНА УНИЈА

ГЕНЕРАЛНА УНИЈА, финансијско друштво које су, под називом Union Générale, у Лиону 1875. основали католички монархисти, с прокламованим циљем да представљају конкуренцију јеврејским банкарима (пре свега Rothschild-Creditanstalt-у) и да их истисну из Европе. Друштво је обновљено у Паризу 1878, с капиталом од 25 милиона франака, у великој мери захваљујући ангажовању Пола Ежена Бонтуа (1820--1904), тада директора Јужних железница, већ познатог на тржишту вредносних папира. Бонту је извесно време радио у компанији Џејмса Ротшилда Ломбардски путеви (тзв. Јужноаустријска железница), а познанство с Ротшилдима искористио је за реализацију разних махинација, које су 1873. донеле и њему и Ротшилдима велике губитке из послова с грофом Анријем де Шамбором. После тога Бонту се посветио играма на берзи: емисијом вредносних папира од 3,5 милиона франака ради инвестирања у аустријске руднике, остварио је велик успех па је постао самостални професионални учесник тржишта вредносних папира.

Брзи успон и пад Г. у. повезан је са Србијом и једном од највећих афера у њеној привредној историји (→ Бонтуова афера). Када су након кризе и ратова у другој половини 1870-их закључени најпре Сан-Стефански а затим Берлински мир, Аустроугарска је добила прилику и могућности да ојача утицај на Балкану, између осталог и да реализује стару идеју о изградњи железничке пруге која ће пролазити кроз Србију (Београд--Ниш, с огранцима до Врања и Пирота), а што је Србија преузела да сама изгради као обавезу на Берлинском конгресу. По окончању Берлинског конгреса у Србију су долазили захтеви из Беча да се Аустроугарској да статус најповлашћеније нације, под претњама царинским ратом и затварањем српског тржишта. Тадашњи председник владе Јован Ристић покушавао је да проблем реши склапањем трговинских уговора с Русијом, и одбијајући да Аустроугарској да тражени статус, али је на крају поднео оставку 26. X 1880. Ипак, његова влада издејствовала је да Скупштина 5. VI 1880. усвоји Железничку конвенцију, с концесионим моделом изградње пруге Београд--Врање, уз избор путем надметања, с претходно прописаним условима и роковима (градња је према погодбама Ристићеве владе требало да почне 15. XII 1880. а рок за завршетак био је 15. VI 1883). Као најозбиљнији понуђачи у надметању јавили су се чувени градитељ железничких пруга Рус Самуил Соломонович Пољаков и Француз Фремије. Стручни одбор Владе оценио је да ниједна понуда није повољна и надметање је пропало. У новим преговорима с кредиторима влада је добила 8 понуда: три из Француске, две из Британије, једну из Белгије, једну руско-белгијску, и понуду Пољакова, за којег је министру Чедомиљу Мијатовићу Бењамин Калај већ рекао да је Аустроугарска изричито против. Влада се мимо стручног одбора одлучила за понуду Г. у., с којом су 22. I 1881. закључена три уговора: о зајму за грађење железнице (у номиналном износу од 100 мил. франака и роком отплате од 50 година), о грађењу железнице (за сваки километар Г. у. добија 198.000 фр., што доноси добит од 45.000) и о експлоатацији железнице (дато право Г. у. на експолатацију 25 година, уз накнаду српске државе од 2.831.400 динара за редовна два воза дневно). Ови уговори усвојени су 22. III 1881, после неколико дана расправе у Народној скупштини и то под притиском напредњака и кнеза Милана, за којег се у народу причало да је од председника Г. у., Бонтуа, примио мито од једног до три милиона. Аранжмани са Г. у. били су и неповољнији од уговором предвиђених: уместо 100 мил. добијало се стварних 71,4%; уговорена камата била је 5%, а стварна 7%; Г. у. није преузимала све трошкове око грађења итд. Поред тога, новац од зајма даван је Г. у. на зајам по стопи од 4,5% за њене друге послове (то је Г. у. доносило зараду од 2,5%, или годишње 1.785.000 динара), а са Г. у. је 1. априла закључен још један (тзв. лутријски) зајам од номиналних 33 мил. франака (по Недељковићу, Бонту наводи 30 мил.), односно стварних 24.585.000, с номиналном каматном стопом од 5% (стварном 6%). Лутријски зајам је наводно склопљен ради отплате ратног дуга Србије, али је његов циљ заправо био да Г. у. и нашој влади набави новац за железничке радове.

У време склапања тих уговора Г. у. је била у узлету, који је уследио након почетних застоја и тешкоћа пред крај 1880. Бонту тада ствара с француским капиталом Лендербанку у Бечу, која је заједно с намераваном банком у Пешти требало да му послужи да тежиште послова Г. у. пренесе на Балкан, оцењујући, као директор Јужних железница, да се на градњи нових железница може зарадити. Највећу подршку Бонту и Г. у. добили су од кардинала Јакобинија, секретара папе Лава XIII, од 1.000 акционара из Лиона, повезаних с лионском банкарском групацијом (поред марсејске једном од највећих у Француској тог времена), али једнако вредна била је и подршка Калајевог колеге Тафеа, аустроугарског министра финансија. Вредност Бонтуових акција порасла је од 1878. до 1881. са 500 до 3.000 франака, а фондови Г. у. достигли су 200 мил. франака. Након што је Бонтуа признала Банка Француске, настао је финансијски мехур од 125 директно или посредно с њим повезаних уреда с вредношћу актива од 5 млрд. франака. На рачун шпекулативног капитала капитализација финансијског тржишта у Француској повећала се у 1881. на укупно 14,5 млрд. франака. Као и сваки сличан мехур, и овај је стваран откупљивањем сопствених акција. Истовремено, Бонту је развијао активности и у Русији, на Средњем Уралу. Од кнеза Голицина узео је у аренду 1879. на 49 година земље и фабрике Нитвинског и Пашијског округа (данас у Пермској покрајини). Новооснована Анонимна акционарска компанија Француско-руско-уралско друштво (Франко-Русское Уральское общество) Шарла Баруена и Сергеја М. Голицина експлоатисала је локалне ливнице гвожђа, а 1880. отворила је нову фабрику (данас Чусовски металуршки комбинат). Међутим, почетком 1882. аустроугарска влада одбила је да подржи Лионску банку у стварању Морске банке Трста, што се одмах 4. јануара одразило на пад цена акција са 3.400 франака крајем 1881 (односно, 1.800 као последње децембарске цене) на 1.040, а затим 13. на 540 франака. Г. у. је покушала с откупом сопствених акција, али се испоставило да је у активе фиктивно приписано 26,6 милиона, тако да банка није имала резерве за такву операцију. Г. у. је банкротирала 29. I 1882, а неколико дана касније Бонту је ухапшен и осуђен на пет година затвора и 3.000 франака, али је побегао у Шпанију, одакле је ширио гласине да су слому акција кумовали јеврејски банкари у сарадњи с франкомасонима (тј. банкарима протестантима). Исте тврдње поновио је и у књизи L'Union Générale (Paris 1888). Уралско друштво обу- ставило је рад пред крај 1882, „због недостатка средстава" и 16. децембра је ликвидирано. Имовина арендована од Голицина прешла је 1884. у располагање Друштва Камских челичних и железопрерађивачких фабрика, које је такође припадало Французима и било финансирано Лионским кредитом, а границе његовог утицаја знатно су се прошириле обухвативши велик део Лисвенског рударског округа.

И поред пословног неуспеха, Г. у. је обезбедила остварење главних стратешких корпоративних циљева светског олигархијског капитала: дестабилизација банкарског сектора и појачана интеграција француских банака у светску зеленашку мрежу; ограничење утицаја Русије на Балкану, кроз изградњу железничке пруге, која је без обзира на кризу била завршена 1888; и пробијање што дубље у Русију, на Урал, с циљем куповања тамошњих предузећа и стварања иностраних или заједничких банака (али уз преовладавање иностраног капитала). У тренутку пада Г. у. дуговала је Србији 34,5 мил. динара, што је било знатно више од годишњег буџета (26 мил.). У преговорима с великим новчаним заводима Србија је договорила да један део обвезница добије назад (9 мил. динара), за један део дуга (12 мил.) париски Есконтни контоар је пристао да обави грађевинске радове на железници, док је за остатак од 12,8 мил. потраживања било предвиђено да се наплати из стечајне масе. И док у Србији пад Г. у. није имао никакве непосредне последице на положај владе и министара, у Француској је довео до пада тржишта капитала и кризе која је трајала шест година, те најзад до пада владе. Пропаст Г. у. изазвала је, ипак, велик одјек у Србији, али и у целој Европи. Велике дискусије вођене приликом усвајања уговора са Г. у., уз отворене алузије о корупцији, настављене су после издавања књиге Бомбе (Т. Ивковић, Бг 1889), у којој су изнете оптужбе и списак људи које је поткупио Бонту: краљ Милан, његов ујак пуковник Ђорђе Катарџи, премијер Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Јеврем Гудовић, као и редакција Видела, напредњачког гласила, и најзад вођа опозиције Никола Пашић (како би у Скупштини обезбедио кворум), све у свему 6 мил. динара у злату и сребру. Други списак подмићених саставио је Владимир Јовановић, отац Слободана Јовановића и познати либерални мислилац. Поред књиге самог Бонтуа, велик успех постигао је Емил Зола романом Сребро (L'Argent, Paris 1891), по многима најбољим романом у XIX в. о финансијским кризама, у којем је фактички дао целокупну историју Г. у. и Бонтуа, кроз Светску банку и главног лика романа -- Сакара. По многим мишљењима, пропаст Г. у., Бонтуова књига и Золин роман допринели су ширењу антисемитизма у Француској, док је код нас, насупрот томе, због афере с подмићивањем и несумњиве штете порастао анимозитет према језуитима. Унутар Србије, пак, све то довело је до огромног пада популарности напредњака, тако да су на изборима, након што су у марту 1882. из владе изашли радикали и либерали, освојили само 5 од 50 упражњених места, а затим у мају опет поражени на следећим допунским изборима. Политичке манипулације одржале су их, ипак, на власти до септембра 1883.

ЛИТЕРАТУРА: E. Bontoux, L'Union Générale, Paris 1888; М. Недељковић, Историја српских државних дугова, Бг 1909; J. Bouvier, Le Krach de l'Union générale (1878--1885), Paris 1960; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића II, Бг 1990; Д. Гњатовић, Стари државни дугови, Бг 1991; С. Г. Марковић, Гроф Чедомиљ Мијатовић: Викторијанац међу Србима, Бг 2006; Д. Ямской, „Фиктивный заговор масонов-банкиров", Economic Anthropology, 2011; Ј. Пауновић Штерменски, Филип Христић -- дипломата и политичар (1819--1905), дисертација, Бг 2013; Е. В. Чиркова, „Финансовый кризис а-ля Золя", www.kommersant.ru/doc/2437816 (2014); Р. Калабић, Грофовска времена, Бг 2015.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)