ГЕРМАН

ГЕРМАН (џерман), појава у веровањима и религијској пракси традиционалне културе у источној и југоисточној Србији у два облика: као лутка (идол) од сламе или глине и као хришћански светац. Oбичаје у којима се појављује Г. као реквизит налазимо и код Руса који лутку називају Кострома. У представама о Г. највидљивији је синкретизам паганских и хришћанских елемената у конструисању народне религије. Бацањем идола у воду или закопавањем у циљу изазивања кише или спречавања временске непогоде персонификоване су природне силе. У источној Србији над антропоидном лутком од сламе коју називају Г. обављају се ритуалне радње као над покојником. Обично девојчице, уз плач и нарицање, сахрањују Г. или га бацају у воду. Верује се да Г. тако добија моћ да призове кишу након сушног периода. На основу специфичних елемената погребног ритуала, Слободан Зечевић сматра да је Г. припадао посебној категорији покојника -- утопљеника, који су, како се веровало, утицали на временске прилике. У контексту хришћанског свеца Г. је као помоћник Св. Илије доносио град, али народ му није приписао епитет „свети". У појединим крајевима источне Србије поштован је као заштитник од грома па се на дан посвећен Г., 12. маја по старом или 25. маја по новом календару, није ништа радило. Заветине посвећене овом свецу прослављане су поред записа који се обично тако и звао. Хришћански светац Г., цариградски патријарх од 715. до 727, у представама српског народа задржао је паганске карактеристике заштитника од грома, града и поплаве.

Л. Б. Радуловић

Календарски празник (12/25. мај) и истоимена фигура (која се на обредан начин прави и сахрањује ради заустављања суше или прекомерне кише). Везује се за име хришћанског светитеља, цариградског патријарха из VIII в., које је у народу повезивано са појавом грмљавине. У околини Ниша Г. су називали Ђерма, у долини Тимока, лесковачком крају, врањској околини, Пчињи -- Ђерман, у околини Пирота и западној Бугарској -- Џерман. У западним српским крајевима није познат. На овај празник било је строго забрањено радити у пољу, посебно упрезати волове у кола „да градушка не бије усеве, да поводањ не плави њиве". За Г. су везана три главна облика обредног понашања: позивање на вечеру на Бадње вече -- домаћин би износио пред кућу хлеб и питу од тикве и три пута говорио: „Џермане, Џермане, саг те зовем на вечеру, а летос ми не требаш!" (Горња Нишава); прављење и сахрањивање истоимене фигуре -- начињена од глине у једној од девојачких кућа, фигура Г. у људском обличју, величине око пола метра (истакнутих детаља на глави и великог фалуса), полагана је у ковчег, направљен за ту прилику, покривана је белим платном и кићена цвећем, а девојке су Г. затим оплакивале и сахрањивале (ван села, поред неке воде); терање градоносних облака -- лети, бајањем Г. позивају да растера облаке.

Љ. Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1894; Љ. Раденковић, „Герман--Ђерман--Џерман", Пиротски зборник, 22, Пирот 1996; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић (ред.), Српски митолошки речник, Бг 1998; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)