ГОРЊИ БИРАЧ

ГОРЊИ БИРАЧ, географска регија у источној Босни која је на истоку ограничена долином Јадра (лева притока Дрине), на северу долином њене леве притоке Студени Јадар, а на западу и на југу простире се до Јавор планине. То је територија коју чине делови општина Власеница, Милићи и Сребреница. Она припада Републици Српској. Северно од ње простире се такође мала регија Доњи Бирач. Основни рељеф Г. Б. чине планине средње висине у чије су се стране усекле дубоке долине. Планине овог подручја су рудне и флишне, припадају динарском планинском систему. Оне су изграђене од палеозојских шкриљаца и мезозојских стена, а настале су током алпијске орогенезе током мезозоика и почетком кенозоика. Највиши делови Г. Б. су на Јавор планини: Велики Жеп (1.536 м), Велико Игриште (1.405 м), Дебело брдо (1.249 м), Стрмац (1.192 м) и Ком (1.084 м). У рељефу су развијени површински и подземни крашки облици. Северне планинске стране ове планине према Доњем Бирачу прелазе у побрђа и долине, на висини од 400 до 600 м. Чести су локалитети на којима се експлоатише грађевински камен, а на више места постоје и лежишта боксита.

Терен је нагнут према северу и истоку, а у том правцу отиче већина река: све оне су у сливу Дрине, са којом већину њих повезује река Јадар. Највеће реке су Јадар и његове леве притоке Стедрић и Студени Јадар. Само воде крајње северозападне периферије Г. Б. отичу према северу, према реци Дрињачи, такође левој притоци Јадра. Читава регија богата је изворима и врелима са чистом водом, чије многе отоке након кратког тока пониру у крашким теренима. Већи значај за развој туризма и за становништво имају воде бање Губер у Сребреници, на источној периферији Г. Б. Ту, на висини од 630 м, налазе се извори Црни Губер, Мали Губер, Кожна вода, Синусна вода, Љепотица, Очна вода, Мала и Велика киселица.

Клима је планинско-котлинска. Лета су умерено топла (18--20 ^0^С), а зиме су хладне (од --2 до --4 ^0^С). Максималне летње температуре достижу до 40 ^0^С, а минималне зимске температуре до --30 ^0^С. Падавине су равномерно распоређене током године, а излучи се у просеку од 750 до 1.000 мм. У пролећним и јесењим месецима у долинама су честе магле. Са порастом надморске висине повећавају се учесталост и јачина ветрова. Виши терени покривени су шумама (буква, храст, граб, јавор, смрча), а највиши делови су под клековином, бором кривуљем и травама. Има много лековитог биља и гљива. Од крупне дивљачи овде има ловишта дивљих свиња, срне, вука, а има и медведа. Реке су богате рибом. Редовно се одржава туристичка манифестација „Хајка на вукове". Археолошка налазишта потврђују боравак људи од бронзаног доба, а значајни културно-историјски споменици су цркве у Власеници и Милићима, остаци утврђења Сребрник, Шубин, Веледин, Комић и др. Становништво је већином динарског порекла. Главне привредне гране су пољопривреда, шумарство, дрвна индустрија и експлоатација боксита. Главна саобраћајница је пут који полази од Шапца и јужно од Зворника напушта долину Дрине, где скреће према југозападу и долином Јадра долази до општинског центра Милићи, а затим долином Студеног Јадра води према западу, према Власеници и Кладњу, а затим према југу за Сарајево. Од њега се код Милића одваја локални пут према југоистоку до Сребренице и Подриња, а код Власенице такође локални пут према Хан Пијеску. Највећа насеља су три општинска центра: Власеница, мали град на западној периферији Г. Б. (7.228 становника 2013); Милићи, село и нови општински центар у његовом централном делу (2.368 становника 2013); Сребреница, мали град на његовој источној периферији (2.607 становника 2013). Села су мала, ниједно нема хиљаду становника, махом су дисперзивна, слабо саобраћајно повезана с околином, а највиша су изграђена и до 800 м н.в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Доњи Бирач (неколико етнолошких бележака)", ГЕМ, 1940, 15; М. Барјактаровић, „Власеница -- прилог проучавању наших варошица", Чланци и грађа за културну историју источне Босне, 1957, 1; Ј. Ђ. Марковић, Регионална географија СФР Југославије, Бг 1980; Ј. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1988.

Д. Шабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)