ГРГЕТЕШКО ВЛАСТЕЛИНСТВО

ГРГЕТЕШКО ВЛАСТЕЛИНСТВО, посед који је цар Леополд I 1691. даровао архимандриту гргетешком и епископу јенопољском Исаији Ђаковићу за његове заслуге за Хабзбуршку монархију. У службеним пописима обично је називано властелинство Нерадин. Село Нерадин са пустоселином Банковци додељенo je епископу и његовим наследницима заувек (jure perpetuo) и неопозиво (irrevocabiliter) а у истој дипломи признао је владар јенопољског епископа за старешину запустелог манастира Гргетег и потврдио манастиру право на његов некадашњи посед. Када је на сабору у Крушедолу 1708. изабран за митрополита -- архиепископа Срба у Хабзбуршкој монархији -- Исаија Ђаковић затражио је од владара, између осталог, да потврди његово право да и даље управља манастиром Гргетег и ужива посед Нерадин са Банковцима. Исто право тражио је и за своје наследнике на митрополитској столици. Његов захтев је прихваћен, па је Гргетег све до последњих деценија XVIII в. био митрополитско-архиепископски манастир, а властелинство Нерадин са Банковцима феудални посед митрополита. Патријарх Арсеније IV Јовановић (1724--1748), нашавши се на челу Карловачке митрополије, одрекао се свог права у корист гргетешког манастирског братства, али је његово решење на предлог митрополита Павла Ненадовића опозвано одлуком Синода 1750, јер се стало на становиште да патријархова „патента" није била правно утемељена. Када је у време терезијанских црквених реформи запретила опасност да манастир Гргетег буде укинут, митрополит Вићентије Јовановић Видак био је 1778. принуђен да се одрекнe управе над њим и да властелинство Нерадин са Банковцима препусти манастиру како би он имао одговарајуће приходе за издржавање братства, што је био услов да се избегне његово укидање. Пошто су тиме митрополитски приходи били смањени, царица Марија Терезија је решила да митрополитима компензује тај губитак сталном годишњом дотацијом у износу од 5.000 форинти. Захваљујући томе Гргетег је по свом статусу изједначен са осталим манастирима у Сремској епархији али се од њих разликовао по томе што је једини до укидања кметства 1848. поседовао властелинство и своје кметове. Манастирски посед састојао се од две целине -- некадашњих манастирских земљишта са прњавором Гргетег и пустаром Банковци (алодијум у пуној својини манастирског братства) и „Хершафт селa Нерадин", којем је манастир био земљишни господар (dominus terrestris). Сва обрадива земљишта у атару Нерадина била су подељена сељацима у посед (сесије), док су шуме и сеоски пашњаци препуштени сеоској заједници на уживање на основу одредаба урбара Марије Терезије из 1756. За коришћење сесионалних земљишта сељаци-кметови били су дужни, сразмерно величини свог поседа, да дају манастиру од једне пуне сесије три форинте земљарине и да работају на манастирском алодију 48 дана годишње. Постојала је могућност да се откупе од работе са десет крајцара по дану. Нерадински сељаци у погледу својих обавеза према манастиру као властелинству били су у много повољнијем положају од манастирских прњавораца у селу Гргетег. Због мало обрадивих површина, број сесија у Нерадину није се битније мењао -- почетком XVIII в. било их је 24, а 27,87 приликом укидања кметства 1848. Број сељачких домаћинстава растао је много динамичније -- 1702. било их је у селу 50 (24 сесиналиста и 26 инквилина), а 1848. чак 185 (134 сесионалиста и 51 инквилина). Сељачки поседи на властелинству били су мали (око 1/5 сесије) па је сеоска заједница узимала у закуп од манастира и пустару Банковци.

ИЗВОРИ: Архив Хрватске, Acta urbarialia et conscriptiones bonorum, протокол бр. 3; Т. Смичиклас, Двијестогодишњица ослобођења Славоније. Други дио: Споменици о Славонији у XVII вијеку (1640--1702), Зг 1891; Д. Руварац, Опис фрушкогорских манастира 1753. год., Ср. Карловци 1903; Ш. Поповић, „Попис имања ријечке, вараждинске, пожешке и осијечке жупаније, те илочког и румског котара (Српска војводина) у доба укидања феудалних односа", Радови Завода за хрватску повијест, 1966, 29; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, III, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, „Манастир Гргетег у XVIII веку", ЗМСЛУ, 1988, 24; С. Гавриловић, „Исаија Ђаковић, архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски", ЗМСИ, 2006, 74.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)