ГРОПА, Андрија

ГРОПА, Андрија, великаш (? -- ?, друга половина XIV в.). Великаш Српског царства арбанашког порекла и самостални обласни господар Охрида. Његов предак Павле је у седмој деценији XIII в. од Карла I Анжујског добио многобројна села, вероватно северозападно од Охридског језера. Андрија је у Охриду након 1365. сменио умрлог севастократора Бранка Младеновића. За управника „државе" сачињене од овог важног града и простране околине вероватно је одређен вољом краља Вукашина. Андрија се осамосталио након Маричке битке, али се није одрекао титуле великог жупана из времена Царства. Године 1378. споменут је као самостални владар у охридској цркви Мали Св. Климент. Са краљем Марком је задржао сношљиве односе. У охридској цркви Богородици Перивлепте је гробни натпис из 1379. Остоје Рајаковића. Ова особа млађег узраста је названа зетом жупана Г., али и сродником краља Марка. Г. је био oжењен Кираном, ћерком арбанашког великаша Андреје II Мусакија. Хроника исте те породице тврди да је владао и околином Дебра. По још мање поузданим вестима у долини Дрима су живели његови потомци. У поменику тамошњег манастира Св. Јована Бигорског је за време Марковог краљевања уписана његова „подружја" Кирана. О жупановој економској снази током првог дела седме деценије говори више серија сребрног новца са ћирилским формулом По милости Божјој. Своје господство и самосталност је истицао и монограмом. Постоје благи наговештаји да га је након 1380. из Охрида потиснуо великаш Карло Топија, његов западни сусед. Најкасније до 1385. овај град је ушао у домет посредне турске власти.

Литература: Й. Иванов, Български старини из Македония, София 1931; Ц. Грозданов, „Охрид и Охридската архиепископија во XIV век", Историја, 1980, 16, 1; И. Божић, „Албанија и Арбанаси у XIII, XIV и XV веку", Глас САНУ, 1983, 338, 46--47; Н. Целаковски, „Најстариот поменик на Бигорскиот манастир", Споменик САНУ, 1992, 131, 226; К. Аџиевски, Пелагонија во средниот век, Ск 1994; В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Бг 2001.

В. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)