ГУШАНАЦ, Алија

ГУШАНАЦ, Алија, паша, вођа најамника (? -- Батина на Јантри, Бугарска, 7. IX 1810). Када је тачно постао предводник најамника (крџалија), није познато. У пролеће 1804. Осман-паша Пазван-Оглу послао га је у помоћ дахијама. У Београд је кренуо преко Јагодине, где је био у време првог, неуспешног, напада устаника. Предводeћи око 900 крџалија, на том путу се више пута сукобио са устаницима. Улогорио се на Врачару јер су се дахије плашиле да га пусте у тврђаву. Поводећи се за личним интересом према устаницима и дахијама, био је дволичан. Уочи доласка Портиног емисара, босанског везира Бећир-паше, у лето 1804. на превару је заузео београдску тврђаву, после чега су дахије напустиле Београд а он загосподарио београдском тврђавом. С Бећир-пашом, привидно у завади, тајно је сарађивао. Задржао га је у талаштву и устаници су му за његово ослобађање платили откуп. Почетком 1805. сукобио се са својим бимбашама. Салија, брат Реџеп-аге, којег је такође држао као таоца, побегао је с његовим бимбашама из Београда. О томе је обавестио устанике који су се обрачунали с бегунцима код Кулича. На остружничкој скупштини 1805. устаници су усвојили трошкове његовог издржавања. Тако је за предају дахија од устаника добио 180.000 гроша, за откуп Бећир-паше 95.000 и за плате 120 крџалија 54.000 гроша. Завео је потпуну власт у београдској тврђави и у притвору задржао београдског везира Сулејман-пашу. Против устаника све до боја на Иванковцу августа 1805. није предузимао војне мере. Чак се побратимио са Карађорђем и на дар му послао неколико коња и ћуркова, а за узврат добио намирнице за своју војску. Маја 1806. са око 2.000 коњаника покушао је да се пробије према Остружници а затим заузме положаје на Колубари, одакле би подржавао продор турске војске из Босне. Његове намере осујетио је код Пећана Милоје Петровић. Том приликом рањен је у ногу. Септембра 1806. добио је Карађорђев ултиматум у вези са мирном предајом београдске тврђаве, али је одбио понуђене услове. Тада је у околини Београда било око 18.000 устаника. Предао се 24. XII 1806. пошто је нападнут са Ратног острва. У пратњи 1.500 људи напустио је Београд 29. децембра, иако је 1805. добио ферман да напусти овај град. После жестоког окршаја код Црвене клисуре на Дунаву стигао је у Видин. Учествовао је у боју код Штубика почетком јуна 1807. Покушао је 22. VI 1807. да се пробије, али је тада потпуно разбијен. Као паша с два туга, под чијом командом је било око 5.000 коњаника, учествовао је у нападима турске војске у источној Србији у јулу 1809. Хајдук Вељка и Стефана Живковића опколио је у Соко Бањи. Са војском је продро до Пожаревца и до темеља уништио манастир Св. Роман. У једном тренутку претио је нападом на Смедерево, а планирао је и напад на Тополу како би заробио Карађорђеву породицу. После повлачења главног дела турске војске септембра 1809. и даље је остао у источној Србији, око Ћуприје и дуж десне обале Мораве. У октобру је прешао Мораву и преко Липара дошао до Багрдана, али га је потиснуо Младен Миловановић. Као главни заповедник погинуо је у сукобу руске и турске војске.

ИЗВОР: Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка I--III, Бг 1955--1969.

ЛИТЕРАТУРА: Даница, 1828, 1834; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Н. Сад 1974; Г. Е. Маретић, Историја Српске револуције 1804--1813, Бг 1987; Р. Љушић, Вожд Карађорђе I--II, Бг 2000.

Р. Ј. Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)