ГОЛОГЛАВАЦ (Ваљевац), Теодор Стефанов(ић)

ГОЛОГЛАВАЦ (Ваљевац), Теодор Стефанов(ић), сликар (Гола Глава код Ваљева, око 1730 – ?, крај XVIII в.). Претпоставља се да је, после првих сликарских поука добијених у неком ваљевском манастиру, 1750. прешао да учи код Јова Василијевича у Сремске Карловце, поставши један од првих српских сликара који прихвата стил руско-украјинског барока. Учествујући као Василијевичев помоћник на осликавању прве зоне крушедолске припрате са стојећим фигурама, постаје веома тражени иконописац. Већ 1750–1753. самостално слика олтарску преграду за стару цркву манастира Фенека, данас у цркви сремског села Шатринци. Стојећим фигурама шесторице старозаветних пророка и царева, светих химнографа и слаткопеваца Г. око 1752. украшава певнице цркве манастира Јаска и израђује апостолски фриз за цркву Св. Николе у Попинцима. Претежни део његовог иконостаса из цркве манастира Дивша (1753–1754) сачуван је и похрањен у Музеју Срема у Сремској Митровици. Почевши да губи клијентелу због доласка млађих сликара, Г. се око 1760. враћа у завичај. У Шапцу 1761. слика икону Богородице с Христом, данас у канцеларији Архијерејског намесништва у Ваљеву, потписујући се као Ваљевац. Сматра се да је ово прво дело које наговештава долазак рококоа у Србију. Година 1766. и 1767. је у Босни, где ради за православне цркве у Тешњу и Зворнику, а приписују му се и иконостаси за манастир Каону (1766) и цркву у Свилеуви (1766–1770). Иконе из старе цркве у селу Градојевићу (око 1770) чувају се и у Народном музеју у Шапцу, а из исте године потичу и велике престоне иконе старе цркве у Црној Бари. Као „Тодор молер" потписује се 1772. на Молитвослову из манастира Степање код Ваљева, после чега му се губи писани траг. Ипак, његови би могли бити и иконостаси за манастир Докмир, цркву брвнару у Орашцу код Обреновца (1785–1790) и Миличиницу код Голе Главе (1791). Иконе Г. одликује гомилање издужених фигура, недовољно познавање перспективе и анатомије, одсуство дубине простора и понављање продуховљених, али шаблонизованих ликова. Иконе зраче несумњивим осећајем за боју, звучним контрастима, ведрином, ваздушастошћу и нежношћу. Композиције великих празника и фигуре светитеља Г. је радио угледајући се на руско-украјинске графичке предлошке и западноевропске илустроване библије. Његова уметнички најзрелија дела настала су у Србији, у његовом родном крају. Током последње четвртине XVIII и првих деценија XIX в. ту делује тзв. ваљевска иконописна школа анонимних мајстора који раде у сликарском маниру Г. То сведочи о утицају, те открива тајну великог броја њему атрибуисаних иконостаса. Неки од њих му се приписују и због калиграфски исписаних натписа на иконама, његовом заштитном знаку.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Теодор Стефанов Ваљевац, србијански живописац 18. века", Музеји, 1949, 2; М. Лесек, „Иконе Теодора Гологлавца у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици", ГПСКВ, 1958, 2; „Иконостас цркве Преображења у Шатринцима", Саопштења, 1970, 9; О. Микић, Л. Шелмић, Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; П. Васић, „Теодор Стефанов Гологлавац или Ваљевац", Гласник Међуопштинског историјског архива, 1983, 18.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)