Грицкат

Грицкат Радуловић, Ирена, лингвиста, слависта, научни саветник (Београд, 19. I 1922 -- Београд, 7. IV 2009). Будући да су јој родитељи били Руси, била је билингвална, што је умногоме одредило њенa интересовања. Образовала се у родном граду, завршивши Немачко‑српску основну школу (1932) и Другу женску државну гимназију (1940), а дипломирала је на Групи за српскохрватски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Београду (1949). Научну каријеру отпочела је на Институту за српски језик САН, где је и докторирала (1953). На Институту је стекла сва научна звања од асистента (1949) до научног саветника (1965) ангажујући се првенствено на изради Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (Речник САНУ). Као начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије (1969--1977) руководила је описом српских ћирилских рукописа из земље и иностранства. Била је члан уређивачког одбора часописā Јужнословенски филолог (од 1961) и Археографски прилози (од 1979), те едиције Стара српска књижевност у 24 књиге (1971--2005). Као гостујући професор предавала је на универзитетима у Утрехту (1955), Кракову (1958), Лајдену (1959--1960) и Бохуму (1972). За дописног члана САНУ изабрана је 1978, а за редовног 1985. Предано је радила у више одбора САНУ: Одбор за Речник САНУ, Одбор за изворе српског права, Одбор за етимологију, Одбор за етимолошки речник, Старословенски одбор, Међуакадемијски лексикографски одбор и др. Од 1983. била је и дописни члан Словеначке академије наука и уметности. Основне области њеног научног интересовања биле су лексикографија и лексикологија, синтакса и историја српскога језика. Као непосредни ученик, а потом и сарадник А. Белића, Г. је -- у теоријско‑методолошком смислу -- стварала у оквирима традиционалног, историјско‑компаративног приступа језику.

Велик део свог научног ангажмана Г. је уложила у израду Речника САНУ -- непосредно је учествовала у конципирању речника и изради Упутства за обраду речничке грађе, да би потом била помоћник уредника I тома (1959), редактор шест томова (од II из 1962. до VII из 1971) и уредник четири тома (од XI из 1981. до XIV из 1989). Ушавши у науку о језику као синтаксичар, она и у лексиколошким истраживањима првенствено настоји да утврди „како се значење, заправо, догађа", те у том смислу уочава низ специфичних синтагматских, обично стилски обојених релација, као што су метатакса категорија, метасемија и сл. („Стилске фигуре у светлу језичких анализа", НJ, 1967, XVI, 4). У парадигматским релацијама пажњу јој заокупљају деминутивни глаголи („Деминутивни глаголи у српскохрватском језику", ЈФ, 1955, XXI; „Значења афиксалне глаголске деминуције", у: Први лингвистички научни скуп у спомен на Радосава Бошковића, Тг 1988), глаголска перфектизација („Шта даје за проучавање глаголске семантике чиста [граматичка] перфектизација путем префиксације", НЈ, 1967, XVI, 3; „Одлике глаголског видског парњаштва као семантички индикатори", ЗМСФЛ, 1984--1985, XXVII--XXVIII), семантички потенцијал прилога („О једној особености прилога и прилошких синтагми у српскохрватском језику", НЈ, 1962, XII, 3--6; „О прилозима у српскохрватској лингвистичкој науци", ЈФ, 1983, XXXIX; „Појаве метафоричности у прилозима", ЈФ, 2000, LVI), антонимијски односи („О антонимији", ЗМСФЛ, 1961--1962, IV--V; „Прилошке речи посматране кроз феномен антонимије", ЈФ, 1989, XLV) и сл.

Синтаксичка истраживања Г. одликује ширина захвата -- синтаксичке појаве осветљавају се из синхроног и дијахроног аспекта, из србистичке перспективе, али и из перспективе генетски сродних словенских и ареално блиских балканских језика. У докторској дисертацији О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику и сродним синтаксичким појавама (Бг 1954) Г. разматра развој једног глаголског облика од релативног, преко модалног до резултативног и експресивног значења прецизирајући и дијахронију и дијатопију тог развоја. У Студијама из историје српскохрватског језика (Бг 1975) сагледан је развој српске хипотаксе у контексту балканске миксоглотије. При тумачењу синтаксичких појава Г. српски језик неретко посматра у контексту балканске или „словенороманске" језичке заједнице уочавајући низ синтаксичких балканизама насталих у тој заједници („Неколико ситнијих синтаксичких балканизама у српскохрватском језику", НЈ, 1968, XVII, 1--2; „О неким ефектима вишеслојне миксоглотије на јужнословенском земљишту", ЗМСФЛ, 1993, XXXVI, 1).

У историјскојезичка истраживања Г. улази као синтаксичар (1954), да би своја интересовања у овој области србистике врло брзо испољила на различитим језичким нивоима. Широко постављен филолошки приступ језичком споменику посебно долази до изражаја у студији Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима (Бг 1972), која представља својеврсни попис истраживачких тема. Темељном филолошком анализом Дивошевог јеванђеља (ЈФ, 1961--1962, XXV) Г. испољава умеће класичне историјскојезичке анализе, која ће потом доћи до изражаја у филолошким описима преписā Душановог законика („Jезик Струшког преписа. Jезик Атонског преписа", у: Законик цара Стефана Душана. књ. I: Струшки и Атонски рукопис, Бг 1975; „Језик Студеничког преписа. Језик Хиландарског преписа. Језик Ходошког преписа. Језик Бистричког преписа", у: Законик цара Стефана Душана. књ. II: Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, Бг 1981; „Језик Барањског преписа. Језик Призренског преписа. Језик Шишатовачког преписа. Језик Раковачког преписа. Језик Раваничког преписа. Језик Софијског преписа", у: Законик цара Стефана Душана. књ. III: Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис, Бг 1997), хроникā Ђорђа Бранковића („Белешке о језику Ђорђа Бранковића", ЗМСФЛ, 1970, XIII, 1), путописā XVII и XVIII в. („Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века", у: Стара српска књижевност, Бг 1976) и сл. Истанчана филолошка знања омогућила су јој да на савремени српски језик преведе и приреди Повест о Триштану и Ижоти (Бг 1966), на основу белоруске варијанте изгубљеног старосрпског предлошка.

Склоност ка уметности Г. је изразила у монографији о оперској солисткињи З. Ђунђенац (Злата Ђунђенац: 12. III 1898 -- 26. VI 1982, Бг 1990), у „интроспективној аутобиографији" (У лебдивом ходу: Сећања, Н. Сад 1994), у антологији препева руске поезије XIX в. (Из поезије руског деветнаестог века, Пан. 1998), те антологији сопствене поезије (Циклоида, Бг 2002). Добитник је Ордена рада са сребрним венцем (1973), Седмојулске награде (1990) и Награде „Милош Н. Ђурић" (1998).

ЛИТЕРАТУРА[:]{.smallcaps} А. Белић, „Ирена Грицкат, 'О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику и сродним синтаксичким појавама'", ЈФ, 1955--1956, XXI; Н. Родић, „Ирена Грицкат, 'Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима'", ЗМСФЛ, 1973, XVI; Д. Гортан Премк, „Ирена Грицкат Радуловић -- велики лексикограф и учитељ лексикографије", Р. Драгићевић, „Семантичка истраживања Ирене Грицкат", M. Марковић, „Биобиблиографија Ирене Грицкат Радуловић", ЈФ, 2010, LXVI.

С. Павловић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)