ГЛУВО ДОБА

ГЛУВО ДОБА, термин којим се означава поноћ, али и свако друго доба када завлада потпуна ноћна тишина и изгубе се временске оријентације. Будући да су звукови и шумови били оријентири у мраку, сматрало се да се у том периоду за тренутак умири и читава природа. Назив потиче из доживљаја тог дубоког ноћног мира и тишине, што је изражено веровањем да за тренутак престају ветрови да дувају, реке да теку, потоци да жуборе, животиње да се крећу и оглашавају. Како тада читав живи свет замире, тог тренутка се оглашавају и појављују бића оностраног света: демони, вампири, вештице. У том периоду она се могу људима привидети, па се и кретање сматра опасним. Сматра се да је посебно ризично да из кућа излазе нејаке и рањиве особе, попут трудница и деце. Отворено према оностраном, г. д. је подобно за окултну праксу, припремање амајлија, магијске радње, бајања и врачања. Митске представе о овом добу ноћи су пројекција несвесних активности чланова заједнице изражених у заједничким колективним веровањима у њихово реално постојање. У савременим условима, када је јавна расвета у селима променила некадашњи амбијент, нису нестала и традиционална веровања. Иако нису више повод непосредним доживљајима, натприродна бића су део психолошке реалности данашњих људи у чијим причама, веровањима и сновима живе.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1970; Д. Братић, Глуво доба: представе о ноћи у народној религији Срба, Бг 1993.

Бојан Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)