ГРЕБЕНАРОВИЋ, Зоран

ГРЕБЕНАРОВИЋ, Зоран, сликар, фрескописац, иконописац (Лесковац, 30. XI 1952). Похађао Факултет ликовних уметности у Београду (1976‒1981), одсек сликарство, у класи Мирјане Михач, после чега је боравио у Њујорку (1982‒1986). Преломна тачка његовог радног опуса догодила се баш у Њујорку, где је 1983. донео низ иновативних дела које излаже у Галерији Дома омладине Београда. У питању су апстракције великих формата, асоцијативних, геометријских облика, о деконструкцији предмета у непредметној целини. Истовремено, настају и скулптуре/конструкције, тј. објекти. Г. се ослања на традицију посткубизма, кубо-футуризма и конструктивизма. У критици је ово препознато као суштинска одлика његових ликовних тражења у Њујорку, постепеност оформљавања апстракције из визуелности фигуралног до потпуне геометризације. По повратку из САД, Г. ради иновативне слике које излаже у Љубљани и Београду. Нови облик геометријске апстракције је сложена геометризација уклопљена у постмодерну идеју преузимања традиције, од естетских до духовних вредности средњовековне византијске уметности, што се у критици пореди са сликарством Александра Томашевића и Лазара Возаревића. Г. је паралелно почео да се бави иконописом и живописом, тј. сакралним сликарством. Сопствени простор слике конструише обрнутом перспективом, излазећи ван оквира еуклидовске перспективе, на начин постмодернистичког спајања различитих модела преузетих из историјског памћења. Oквир слике подупире динамику композициje, док је употреба боје у служби јасно дефинисане форме. Технолошки обрт настаје 1986. када Г. почиње да ради на основу рецептура средњовековних иконописаца. После 2010. уметник се враћа апстракцијама из периода 1986‒1998, овога пута комплексније у композицији, боји и форми, комбинујући више тачака посматрања. Сопствену поетику изградио је у специфичном споју византијске слике, конструктивизма руске авангарде и Ешерових математичких структура, до развијања просторно-временског нивоа дела у филозофском тумачењу простора слике. Између 1979. и 2010. излагао је на око 100 групних изложби у земљи и иностранству и имао петнаестак самосталних изложби. Добитник је Откупне награде Фонда младих уметника (1982) и Прве награде за сликарство IX београдског салона (1983). Бави се проучавањем византијског наслеђа у српској култури. Живописао је око 3.500 м² зидних слика у фреско и секо техници (трпезарија храма Св. Вартоломеја и Варнаве, Велика Плана, 1989/90; Храм Св. Петра и Павла у Лозовику, 1989‒1999; Храм Успења пресвете Богородице, Имотски, 2002/03‒2006; Храм Успења, манастир Драговић, 2007/08; Храм 42 великомученика Момишићких, Подгорица, 2008/09), као и већи број појединачних икона и портрета.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, ,,Зоран Гребенаровић: слике", Момент, 1989, 14; Л. Мереник, ,,Одјеци старе уметности и присуство прошлости у савременом српском сликарству", ЗФФ, 1994, 18/1; Л. Мереник, И. Суботић, Зоран Гребенаровић: пространство (у)вида, Бг 2013.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)