ГРОЦКА

ГРОЦКА, град на десној обали Дунава, 24 км југоисточно од Београда. Центар je општине са 83.907 становника (2011) и 15 насеља. Кроз Г. пролази пут Београд (24 км) -- Смедерево (19 км). Насеље је настало на крају долине реке Грочице, на платоу изнад ње и изнад долине Дунава, на висинама 70--160 м. Издужено је правцем Дунава, а распоред улица је мрежаст. У историјским изворима насеље на овом месту помиње се у IX в. Староседеоци су досељени у XVIII и XIX в. са Косова и Метохије, из Поморавља, Црне Горе, Херцеговине, Бугарске и јужног Баната. Већ у XIX в. почео је брз развој места. Статус вароши стекло је 1844, када је ималo само 205 кућа и 961 становникa. Нагли развој почео је после II светског рата, када је Г. доспела у најужу гравитациону сферу Београда и у њој постала један од секундарних градских центара. Од тада је нагло растао број становника и формиране су нове градске функције. Године 1948. имала је 2.927, а 2011. 8.441 становника, од којих 95,9% Срба. Пољопривредом се бавило 4,3% економски активног становништва. Највише људи радило је у трговини (19,7%), прерађивачкој индустрији (14,8%) или се бавило другим непољопривредним занимањима. У другим местима, највише у београдској области, радило је четири петине неаграрног становништва. У Г. се налази неколико индустријских погона за производњу хемијских влакана, конфекције, за прераду воћа и поврћа, млин и Пољопривредни комбинат „Гроцка". Ово је значајан воћарско-виноградарски крај. У Г. се налазе и црква, основна школа, гимназија, једна средња стручна школа, музичка школа, народни универзитет, библиотека, дом здравља, геронтолошки центар, пошта, банке и већи број продавница. У долини Грочице, на смедеревском путу, формиран је центар града. У грочанском Подунављу формирана је пространа зона кућа за одмор, чији су власници највећим бројем Београђани. Она је повезала неколико села у јединствену агломерацију. У атару Г. 2002. налазила се 1.991 оваква кућа.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Св. Тројице. У попису цркава београдске архидијецезе Димитрија Руварца из 1732. описују се стара црква у доњем делу вароши и горња црква, бивша турска џамија, на западном крају вароши у близини данашње цркве. На плану Г. из 1739. у Бечком ратном архиву, поред два поменута храма, приказана је још једна црква јужно од махале, на десној обали реке Грочице. Током XVIII в. ове цркве су страдале. Посетивши Г. 1823, Јоаким Вујић у Путешествију по Сербији помиње једну оронулу цркву изграђену од слабог материјала. Због лошег стања старије цркве, 1828. мештани добијају дозволу од кнеза Милоша да подигну нову цркву, коју су саградили мајстори Петар Кондин и Ставро Митров. Данашња црква Св. Тројице подигнута је 1883. на месту старије цркве из 1828. То је једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом на источном и припратом на западном делу изнад које је двоспратни звоник. Повише проскомидије и ђаконикона су два полигонална кубета. Целокупни архитектонски склоп цркве и обрада фасада је у неокласицистичком стилу, са елементима романтизма. Иконостас у три зоне израдио је 1884. академски сликар Никола Марковић у духу историцистичког црквеног сликарства усвојеног код Стевана Тодоровића и на бечкој ликовној академији. Постојеће зидно сликарство обновио је 1966. сликар Слободан Русковић. У цркви се чувају покретне иконе са записима дародаваца, као и вредни богослужбени и књишко-архивски предмети. Међу њима је и сребрни, ливени и позлаћени путир настао у Бечу 1854, дар Илије Гарашанина, о чему сведочи даровни запис.

Ан. Костић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, I, Бг 1901; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. год.", Споменик СКА, 1905, XLII; Б. Вујовић, „Црквени споменици на подручју града Београда", Саопштења, 1973, 13; У Рајчевић, „Сликарска породица Марковић из Књажевца", ЗНМ, 1987, XIII--2; „Три мало позната уметничка посла сликара Николе Марковића", ЗНМ, 1994, XV--2; С. Пејић, „Тројички иконостас Николе Марковића", ГДКС, 1994, 18; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882--1914), Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)